PROZORI DUŠE - LEPE REČI

U vreme dok još niko nije verovao u kompletnu propast i urušavanje svega

Negde na samom početku devedesetih, dok još niko nije verovao u kompletnu propast i urušavanje svega, u Baču neko otvori knjižaru. Ne papirnicu, nego baš knjižaru.

Mislim da ni pre,a ni posle toga, Bač nije imao pravu knjižaru, bez olovaka, gumica, kancelarijskog i školskog materijala i pribora itd.

Lokal je bio lep, prostran, na malom trgu, u jednoj od tek sagrađenih zgrada. Mirisalo je na novo. Sa dve strane stakleni portali kroz koje su se mogle videti police. Kad uđete unutra, svetli mermerni pod, sve miriše na novo.

Lepa, plavooka, ljubazna žena, za pultom. Poznavala je moju mamu, ali i da nije, verujem da bi mi dozvoljavala da provodim veliki odmor u njenoj prodavnici.

Tu sam prvi put videla Enciklopediju živih religija, koju nikad nisam kupila. Viđala sam je i kasnije po knjižarama i bibliotekama, ali je nikad nisam tako želela kao tad. Listala sam je tako pažljivo, tako nežno, a čitala tako brzo, upijajući, trudeći se da što vise zapamtim.

Bilo je tu još mnogo zanimljive literature, rečnika, atlasa, leksikona…

Interesantno, nikad nisam pogledala, ni pitala za cenu. U to vreme naši roditelji su radili za neke možda i devetocifrene dnevnice, koje već sutra ne bi mogle da kupe ni dovoljno hleba za četvoročlanu porodicu.

Ustvari, one za mene i nisu imale cenu.

U vrlo kratkom roku u knjižaru su počeli da dolaze i kozmetički i drugi proizvodi, a onda je i zatvorena.

Uvek sam se pitala gde su otišle sve te knjige. Verovatno u neke druge knjižare i verovatno su ih jednom našli konačni vlasnici, kupci.

Posle toga lokal je dugo bio prazan. Kao i sve ostalo što je bilo prazno. Prestalo se, bar legalno i u lokalima, trgovati. Sve se preselilo na ulice i pijace. Pa i knjige.

I vremenom, do danas, sve je postalo „uličarsko“, polovno, već nečije bilo, nema više onog magičnog mirisa novog kad uđeš u trgovinu…

I sigurno se niko, pa ni lepa prodavačica, više ne seća kako je trinaestogodišnje dete listalo i divilo se, ali se to dete seća tih knjiga. Ja se ustvari sećam svake knjige koju sam ikad imala u rukama. A najviše se sećam onih koje, u trenutku kad sam ih prvi put videla, nisam mogla imati.

I sad se često setim kratkog razgovora između mene i moje tadašnje najbolje drugarice, sa kojom sam provela dvanaest godina u istoj klupi, poluglasno, kao za sebe, kao krijući, jer to niko drugi nije radio:

“ Gde ćemo? „(nemamo novaca za pekaru, prodavnicu ili bilo šta treće)

“ ‘Ajmo gledati knjige!“

“ ‘Ajde!“

Autor: Milica Eseš Pinter

Neovlašćeno korišćenje ovog teksta bez dozvole autora, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

Ostavite komentar