SRBIJA

Srpska heroina Ljiljana Žikić (9. mart 1957- 1. april 1999)

Srpska heroina Ljiljana Žikić (9. mart 1957- 1. april 1999)

Autor: Neven Milaković, 20. februara 2011.

Velika srpska pjesnikinja i još veći čovjek.

Ljiljana Žikić.
Srpska heroina Ljiljana Žikić (9. mart 1957- 1. april 1999)
Srpska heroina Ljiljana Žikić (9. mart 1957- 1. april 1999)

Napisala pjesmu i oporuku, epitaf, spomenik i kamen graničnik između čojstva i poganluka, vjere i nevjere, časti i bruke, života i smrti… Opisala sopstvenu smrt i ostala neumrla da opominje i kori nas koji sačuvasmo makar zrnce stida.

Želio sam da saznam nešto više o Tebi Ljiljo. Raspitivao se, tražio, bio uvjeren da ću naći gomilu informacija, članaka, sjećanja… Ali, avaj, sve što nađoh je ovaj šturi tekst koji govori malo o Tebi, a premnogo o nama.

„Ljiljana Žikić– Karađorđević je rođena 9.marta 1957. godine u Kragujevcu. Bila je dobrovoljac u srpske vojske tokom agresije NATO- a na SR Jugoslavije i dejstva albanskih terorista sa Kosova i Metohije u 125. motorizovanoj brigadi. U listu “Svet“,od 26. aprila 1999. zapisane su njene reči rodoljublja: „ Braniću Srbiju i kad budem mrtva…“ Poginula je prilikom obavljanja borbenog zadatka 1. aprila 1999. u rejonu sela Ljubenić, opština Peć, na Metohiji. Odlikovana je Ordenom zasluge u oblasti odbrane i bezbednosti prvog stepena. Uspomenu na Ljiljanu čuva njeno šestoro dece. „

No, neka… kao što zapisah negdje: „Najveći junak je ostao neznan!“. Ostala je pjesma da svjedoči. I da nam svijetli u ovom mraku. Ostala si Ti na straži da nas budiš i dozivaš. Da nam ne daš da umremo za života.
Natjerala si me da zapjevam da ne bih zalelekao, da prigrlim čvrsto Tvoje stihove kako bih ostao da plutam na njima po ovoj pučini bez zračka svjetla… bez daška vjetra… i da Ti se divim.

NI GROB MI NEĆE REĆI DA ME NEMA!

Otišla je tamo gde božuri cvatu,
U proleće rano, gelerom ranjeno,
mnogo više Vična stihu nego ratu,
Pred zlotvore stala pesnički stameno.

Ni koraka više legije demona,
Ne skvrnite moju Otadžbinu milu,
Spržiću vas jekom pećaršijskih zvona,
Sagoreću Simonidom vašu mračnu silu!

Ne gazite kosti Srbskih mučenika,
Iz Njihovih mošti raste rajsko cveće,
zastrašit’ me neće vaša zverska rika,
ni mrtvo mi srce propustit` vas neće!

Srbija je ovo, bedne kukavice,
Odavde do Neba i ravnoga Srema,
Kamen joj graničnik moje mrtvo lice,
Ni grob mi neće reći da me nema!

Odstupite nečastivi, ni koraka više,
Na uzglavlju mojem moraćete stati,
Tu munjama uklesano ćirilicom piše:
I MRTVA ĆU MAJKU SRBIJU ČUVATI.

BRANIĆU SRBIJU I KAD BUDEM MRTVA

I kad umrem ja ću nogom opet stati
da stojim k`o hrabra i visoka stena
pogled će večno granicu da prati
ni grob mi neće reći da me nema.

Izniknuću svuda gde se miče cveće
gde vazduha ima i gde nema, tamo
za sve ću biti i za šta se ne zna
i za ono kol`ko možemo da znamo.

Stražar ću biti surovi i strašni
tuđin i lopov da stalno plaši
jer Srbin ne može da se zove robom
Srbija tu su svi vekovi naši.

Čuvaću granicu srpske zemlje moje
oprost za grumen neću dati nikom.
Moje će ruke hleb svakom da nude,
al` Srbiju nikad, to je sve što imam!

Ni ognjišta, groblja, ni dedove moje,
zbog njih će pogača i otrov da bude.
I kad umrem ja ću nogom opet stati
da stojim k`o hrabra i visoka stena
pogled će večno granicu da prati,
ni grob mi neće reći da me nema!

Izvor: Zločin nad Srbima

Ostavite komentar