SRBIJA SVET

Zašto Srbi i Rusi (ne)razumeju jedni druge? O prijateljstvu, biznisu, ljubavi…

„Srbi i Rusi su braća“ – tako govore mnogi ljudi i u Srbiji i u Rusiji. Ali čak i u odnosima među braćom nije uvek sve idealno. Srpsko-ruski biznis, srpsko-rusko prijateljstvo i srpsko-ruski brakovi mogu biti veoma uspešni, ali ima i negativnih primera. Šta je to što nas zbližava, a šta smeta našim odnosima u raznim sferama?

Foto: Screenshot/ Youtube

Autor: Rina Bikova / R Magazin

U školi stranih jezika „Razgovor“ u Moskvi, u susretu „Balkanskog kluba za aktuelne diskusije“ održanom krajem aprila, održana je diskusija pod nazivom „Kako Srbi i Rusi (ne) razumeju jedni druge“. Učestvovali su dr Nikita Bondarev, istoričar-balkanolog i docent fakulteta međunarodnih odnosa Ruskog državnog humanitarnog univerziteta (RGGU), dr Vjačeslav Čarski, zamenik glavnog urednika multijezičkog projekta „Russia Beyond The Headlines“, dr Georgij Engeljgart, naučni saradnik Odeljenja za savremenu istoriju Centralne i Jugoistočne Evrope Instituta za slavistiku Ruske akademije nauka. U razgovoru o odnosima Srba i Rusa učestvovali su i magistrand međunarodnih odnosa Tatjana Zirjanova i muzičar Aleksandar Dmitrijenko, poznavalac i poštovalac Balkana.

Kada su Srbi i Rusi „otkrili“ jedni druge?

Savremena istorija odnosa Rusa i Srba počela je posle raspada Jugoslavije. Pre toga su bili Sovjeti i Jugosloveni, i Jugosloveni su sa visine gledali Sovjete, smatra Georgij Engeljgart. U SSSR-u su svi znali da se u Jugoslaviji proizvodi dobar nameštaj i dobra obuća, ali nije se mnogo znalo o kulturi naroda koji tamo žive.

Srbi i Rusi su tokom devedesetih godina postepeno počeli da otkrivaju jedni druge. „Ono što se sada nama može činiti da je potpuno prirodno, na primer prorusko raspoloženje u srpskom društvu, nije se odmah pojavilo tokom devedesetih“, kaže Engeljgart.

Drugo „uzajamno otkrivanje“ Srba i Rusa nastavilo se i tokom dvehiljaditih. Tome je između ostalog doprinela i činjenica da Rusija nije priznala nezavisnost Kosova. Određenu ulogu je odigrao i rast popularnosti ruskog predsednika Vladimira Putina, koji je za mnoge Srbe gotovo kultna ličnost. Odnosi su počeli aktivnije da se razvijaju i na nižem nivou, tj. među običnim ljudima. Na primer, počeli su da se druže navijači beogradskih i moskovskih klubova (a to su desetine hiljada ljudi). Pored toga, podseća Georgij Engeljgart, životni standard građana Rusije bio je veoma nizak tokom devedesetih, a tokom dvehiljaditih se njihova finansijska situacija poboljšala, tako da su mogli sebi priuštiti odmor na moru, između ostalog i u SRJ.

Nažalost, u tim procesima upoznavanja nastali su i negativni stereotipi i pojavila se ljutnja sa obe strane. Na primer, Engeljgart kaže da su mnogi Srbi ljuti na Rusiju što nije pomogla Srbiji tokom devedesetih. Ta ljutnja se zasniva na ubeđenju da je Rusija kao stariji brat bila dužna da pomogne bez obzira na sve.

„Narod je posle bombardovanja 1999. bio šokiran činjenicom da je tako nešto uopšte moguće. Oni su hteli da veruju da ipak postoji neko čarobno sredstvo za odbranu (uzgred, u tu njihovu maštu o čarobnom sredstvu se uklapa i odnos Srba prema ruskim raketama S-300), da postoji snažna Rusija. Delimična kompenzacija bio je marš na Prištinu, ali je on imao kontraefekat. Rusi nisu zauzeli značajniji deo Kosova, a zatim su se potpuno povukli, čime su izazvali veliko razočaranje. Srbi su, razumljivo, želeli nešto više. I danas oni žele daleko veće učešće Rusa u sudbini Srbije“, kaže Engeljgart.

I pojedini Rusi imaju primedbe na „braću“. Po Engeljgartovim rečima, on redovno ima priliku da čuje kako ruski političari, vojna lica i eksperti ponekad kritikuju Srbe zbog multivektorske spoljne politike i zbog velikog uticaja SAD, Evropske unije i NATO-a na Srbiju, ne uzimajući u obzir čitav kompleks okolnosti u kojima se nalazi Srbija poslednjih nekoliko decenija.

Nikita Bondarev takođe ističe neprijatnu tendenciju. Ruski političari su skloni da projektuju ruske realije na događaje u Srbiji (na primer, poistovećuju proteste u Srbiji sa protestima u Rusiji, iako njihova pozadina, po mišljenju ruskog politikologa, nije ista). Takvo posmatranje Srbije kroz rusku prizmu ne donosi ništa drugo osim nesporazuma.

Pa ipak, i pored svih problema i ljutnji, odnosi između Srbije i Rusije na političkom nivou odavno nisu bili tako dobri kao sada. Po svemu sudeći, lideri naših dveju država su u dobrim odnosima. Prisustvo Rusije u Srbiji još nikada (ako se gleda period posle 1917. godine) nije bilo toliko intenzivno, kako u ekonomskoj sferi, tako i u medijskom polju.

Srpsko-ruski biznis: zašto se često sve završi neuspehom?

Ruski biznismeni (i ne samo biznismeni) ponekad su u nedoumici: „Mi smo postigli dogovor sa Srbima o zajedničkom biznisu, ali na kraju se sve to izjalovilo. Oni su toliko toga obećali, ali se sve završilo na tim razgovorima.“ Takve situacije su česte. Uzrok se krije u različitom temperamentu, smatra Nikita Bondarev. I ruski biznis često prenosi na srpski teren svoj način rada, koji Srbima često nije razumljiv.

„Ako vam Srbi nešto obećaju i čak se kunu da će sve uraditi na najbolji mogući način, i da će radi realizacije vaših ideja stići i do samog Vučića (jer su oni „išli sa njim u isti razred“), to uopšte ne znači da će tako i biti. Oni vas ne lažu. To je jednostavno demonstracija blagonaklonosti prema vama, i znak velike simpatije. Ali ta obećanja ne treba doživljavati ozbiljno“, smatra ekspert.

Sa Bondarevom se slaže i Tatjana Zirjanova, koja je radila u srpskoj fabrici nameštaja u Užicu. Po njenim rečima, ona je više puta videla kako se ljudi uz rakiju i prijateljske zagrljaje dogovaraju o zajedničkim projektima od kojih kasnije nije bilo ništa. Sve je to bilo samo ispoljavanje iskrenih prijateljskih osećanja.

Uz sve to, Zirjanova je pozitivno ocenila svoje iskustvo u srpskoj kompaniji. „Meni su stvoreni odlični uslovi za rad. Imala sam utisak da radim u uglednoj evropskoj kompaniji. O svojim poslodavcima mogu da kažem sve najbolje. Bio je samo jedan negativni momenat, a on je poticao upravo od moje koleginice Ruskinje“, priča Tatjana.

Po mišljenju Georgija Engeljgarta, postoji još jedna prepreka u razvoju zajedničkog biznisa. To je činjenica da ni Srbi ni Rusi ne razumeju da su i u Srbiji i u Rusiji formirana društva različitog tipa. Rusko društvo ima vrlo izraženu crtu hijerarhije, dok je srpsko društvo u većoj meri egalitarno, smatra ekspert.

„Zbog toga je Srbima potpuno prirodno da vam kažu: ‘Ti si u Moskvi, kaži Putinu…’, ili nekoj drugoj poznatoj i važnoj ličnosti. Rusi to doživljavaju kao šalu, a Srbi to mogu da govore potpuno iskreno i uglavnom ozbiljno. Kod Srba nema tako velike distance između naroda i onih koji su na vlasti. Na primer, uopšte nije neobično sresti nekog ministra u restoranu. Istina, Vučić sada pokušava da poveća tu distancu“, kaže Engeljgart.

Pored toga, ruski ekspert smatra da se u Srbiji tokom godina krize i beznađa formirao prilično specifičan sloj ljudi koji misle da su Rusi bogati i da spavaju na parama. Stiče se utisak da je za svakog Rusa koji dođe u Srbiju sa nekim poslovnim planovima rezervisano poneko sumnjivo lice sa čitavom gomilom kreativnih ideja i žarkom željom da ih realizuje u procesu saradnje sa ruskom braćom.

Imaju li Srbi i Rusi uspeha u druženju?

Mnogi Rusi su mišljenja da su Srbi izvanredni prijatelji. Oni su obično pažljivi prema čoveku sa kojim se druže, umeju da održavaju kontakte, iskreni su i srdačni. Sve u svemu, lepo je i prijatno provoditi vreme sa njima. Ali ni tu, kao ni u drugim sferama, nije sve baš tako jednostavno.

Pojedinim Rusima se može učiniti da je srpsko gostoprimstvo nametljivo, a neophodnost gotovo neprekidne komunikacije — sa komšijama, recimo — može biti i naporna (mada to, naravno, zavisi od konkretne ličnosti).

Aleksandar Dmitrijenko ističe nezrelost jednog dela srpskog društva, konkretno onih koji su rođeni tokom osamdesetih. Po njegovom mišljenju, mnogi mladi ljudi u Srbiji su infantilni, što otežava uspostavljanje bližih i dubljih prijateljskih odnosa. Aleksandar na osnovu sopstvenog iskustva tvrdi da su sadašnji tridesetogodišnjaci u Rusiji ozbiljniji i temeljitiji od svojih vršnjaka u Srbiji.

„Naravno, ima dosta Srba koji sa svojih 30 godina već žive po modelu odraslog čoveka, ali ogroman broj mojih prijatelja iz Beograda (a takođe iz Sarajeva) i dalje živi u tom uzrastu kao tinejdžeri, kaže Dmitrijenko, ističući da je infantilnost odraslih ljudi u principu globalna generacijska pojava, ali su, po njegovom mišljenju, mladi u Rusiji u celini gledano više naklonjeni zrelom načinu života.

Nikita Bondarev pretpostavlja da je takvo ponašanje posledica psihološke traume iz devedesetih, kao i činjenice da u Srbiji ima daleko manje mogućnosti za afirmaciju mladih nego, recimo, u Rusiji.

Govoreći o prijateljstvu, Bondarev takođe ističe da Srbi često lakše nađu zajednički jezik sa predstavnicima hrišćanskih naroda Kavkaza nego sa dosta hladnim i nekomunikativnim Rusima. Uzrok se, po svemu sudeći, krije u većoj bliskosti temperamenta.

„Jedan moj poznanik, novinar iz Srbije, radio je u Moskvi preko deset godina, i za to vreme se najviše sprijateljio sa dvojicom Jermena. Drugi moj poznanik iz Srbije radije odlazi u Vladikavkaz i Tbilisi, jer tamo ima više prijatelja nego u Moskvi. Ima mnogo takvih slučajeva“, kaže Bondarev.

Postoji li prava srpsko-ruska ljubav?

U ruskom segmentu interneta žene često i mnogo pišu o tome kako su Srbi izvanredni muževi. Srpsko-ruski parovi i brakovi danas nisu retkost. Takvih mešovitih brakova ima i u Rusiji i u Srbiji. Najčešće je Srbin oženjen Ruskinjom. Rusku dijasporu u Srbiji, pa i na celom Balkanu, uglavnom čine žene koje su se udale u Srbiji ili drugoj balkanskoj zemlji.

Ruske devojke i žene su često očarane odvažnošću Srba i njihovim ozbiljnim namerama. Srpske „muškarčine“, za razliku od muškaraca u Rusiji, ne oklevaju sa prosidbom, i na svaki način naglašavaju svoju želju da zasnuju porodicu i imaju decu. Ruskinje nisu navikle na takvo ophođenje, pa se često bez razmišljanja upuštaju u ljubavnu avanturu sa lepim Srbinom, ne obraćajući pažnju na njegov materijalni i socijalni položaj i perspektive, što je savremenim ženama u Rusiji važno kada biraju muža među sunarodnicima. Ponekad takva nepromišljenost ima tužne posledice. Kada prođe prvi utisak, dolaze do izražaja problemi. Zahtevi i očekivanja ruskih lepotica postaju sve veći, a srpski vitez postaje nervozan i ljubomoran, i optužuje ženu za nedostatak ljubavi.

Naravno, ima dovoljno primera srećnih brakova. Na primer, uspešni su pravoslavni brakovi, koji se temelje na iskrenim odnosima i zajedničkoj veri naših naroda.

Rusima su neobične i srpske devojke. Aleksandra Dmitrijenka je, na primer, svojevremeno iznenadila njihova emancipovanost.

„Nikako nisam mogao da se naviknem da Srpkinju ne treba pratiti kući, tj. da ona sama sedne u tramvaj i ode. Srpkinje su emancipovanije od Ruskinja. One stalno flertuju, ali za razliku od ruskih devojaka ne pokušavaju da naprave od muškarca nekakvog ‘paža’ koji stalno mora da ih osvaja, da ispunjava svaki njihov hir i još da se tome raduje“, priča Aleksandar. On takođe ističe da Srbi nemaju ustaljene stereotipe u odnosima. Kod njih se sve odvija „opušteno“ i „polako“.

Sve ovo su samo neke crte u portretu naših naroda koje su eksperti uspeli da opišu u pomenutom susretu. Verovatno bi i Srbi mogli izneti dosta zanimljivih zapažanja vezanih za odnose sa Rusima, ali ovaj tekst je napisan iz ruskog ugla. O tome kako iz srpskog ugla izgleda druženje, poslovanje i zasnivanje porodice sa Rusima, odnosno Ruskinjama pisaćemo u jednom od narednih brojeva R Magazina.

Izvor: Nedeljnik

Ostavite komentar