SVET

Demokratija je kad beli čovek pošalje crnog čoveka da ubija žutog čoveka, 20 hiljada kilometara daleko od svoje kuće

GORI, GORI, PLANETO: ODLAZAK OVOG ČOVEKA PREDSTAVLJA KRAJ EPOHE

Demokratija je kad beli čovek pošalje crnog čoveka da ubija žutog čoveka, 20 hiljada kilometara daleko od svoje kuće, pod izgovorom da brani bezbednost svoje zemlje, koju je oteo od crvenog čoveka.

Piše: Predrag Vasiljević

 

Ovo je antologijska replika iz filma „Kosa“ koja na najsažetiji način oslikava učešće Amerike u Vijetnamskom ratu šezdesetih godina prošlog veka.

Baš u danu kada je američka vojska bombardovala Siriju, preminuo je veliki Miloš Forman, režiser „Kose“.

Otišao je u trenutku kada su poletale ubilačke rakete, kao kad se u vojni avion za Vijetnam, u filmskom krešendu čuvenog mjuzikla, ukrcava hipik Džordž Berger umesto zaljubljenog vojnika Kloda Bukovskog.

Uzleteo je Forman iznad kukavičjeg gnezda novog doba u kome se zdravi, slobodni i autentični proglašavaju za ludake, a mnogi ludaci upravljaju svetom sve sa iskeženom grimasom i prstom na nuklearnom dugmetu.

Maestralni Čeh koji je najbolje filmove snimio u Americi, napustio nas je u trenutku kada predsednik SAD gotovo nekontrolisanim i nadrealnim tvitovima najavljuje rakete, bombe, razaranja i sve to proglašava „savršenim činom“.

Tako da potpuno naivno i nevino sada deluje Lari Flint, vlasnik pornografskog časopisa „Hasler“, čiju je životnu misiju borbe za neprestano pomeranje granica slobode, filmski odbranio Forman.

Flint se lascivno poigravao sa konzervativnim američkim zvaničnicima i establišmentom, i za to platio veliku cenu i postao invalid, a danas se konzervativac Tramp, sa pozicije prvog čoveka SAD, poigrava gotovo perverzno sa čitavom planetom.

I Formanov televizijski šoumen, antikomičar Endi Kaufman iz filma „Čovek na Mesecu“, koji je lucidni i beskompromisni humor izveo do krajnjih granica apsurda ne bi imao šta da traži u globalnoj rijaliti kanalizaciji. Kada je sve potopljeno u kloaku globalnog, a malograđanski neukusnog rijalitija.

Šta bi Forman i mogao da traži u epohi u kojoj je zlobni, netalentovani, ali patološki ljubomorni Salijeri pobedio beskrajno nadarenog i genijalnog Volfganga Amadeusa Mocarta. U epohi u kojoj su njih dvojica zamenili mesta.

A možda svet danas najviše i liči na bal vatrogasnog društva koji alegorijski nestaje u katastrofi požara u Formanovom poslednjem češkom remek-delu „Gori, gori moja gospođice“.

Čini se, zaista, da „moderno doba“ ne zaslužuje više Formana. Jer, svakodnevno se uveravamo da ima mnogo boljih režisera. Čiji požari su pravi.

Zbogom, Miloše!

Izvor: Sputnjik

[frontpage_news widget=“13129″ name=“Prethodni članci“]

Ostavite komentar