NEKATEGORIZOVANO

Znam da to nije bilo slučajno, slučajnosti ne postoje. One su proizvod naše lažne utehe.

Kad mi je brat javio da nam je otac Nedeljko umro, umalo nisam ispustio telefonsku slušalicu od šoka.

Sav zbunjen, izgubljen, na brzinu sam potrpao stvari i napustio redakciju TV Novosti. Gotovo trčeći, niz Balkansku ulicu sjurio sam ka autobuskoj stanici. Uzeo sam kartu za prvi autobus koji je iz Beograda išao za Inđiju.

Tek što je prošlo podne.

Računao sam da ću stići kući pre nego što oca donesu iz bolnice u Novom Sadu. Dva puta su ga operisali a eto… umro je. Bože, tako mlad da umre, da ostavi majku i dva sina… Da ne dosanja snove koje je sanjao… Zar je to pravda?

Tek mnogo, mnogo kasnije sam saznao istinu o operacijama. Prvi put ga je operisao mladi lekar. Otvorio i zatvorio. Ništa nije uradio. Usledila je druga operacija. Doktori su rekli da je uspešno obavljena, ali da mu je srce oslabilo. Ako izdrži 48 sati, živeće sto godina. Srce nije izdržalo…

A kako bi izdržalo kada ga je u Inđiji lečio doktor dajući mu lekove za srce. Potpuna pogrešna dijagnoza. Moj otac je imao zdravo srce, a ti lekovi su mu ga samo oslabili… Posledica svega bila je očeva iznenadna smrt…

Elem, dođem ja do autobusa za koji sam kupio kartu. Kondukter mi kaže da polaze za deset minuta. Zapalim cigaretu dok nervozno šetam po peronu. Primetim jedan stari „Lastin“ autobus koji ide za Sombor. Pitam da li idu preko Inđije. Kondukter kaže da idu, ali da moja karta ne važi, da moram da kupim novu, njihovu. Polaze odmah.

Bez dvoumljenja bacim cigaretu i uđem u autobus. Računam, brže ću doći kući da vidim majku i brata. Da zajedno dočekamo oca…

Sve je bilo u redu dok nismo bili na izlazu iz Zemuna. Negde kod „Galenike“ autobus poče da kašljuca, stenje, brekće i najzad stade ko ukopan. Kondukter nama putnicima kaže da ne brinemo ništa, da će oni kvar otkloniti. I otklonili su.

Ušli smo u Batajnicu. Autobus ide polako, kašljuca, ali ide. No, čim smo izašli iz Batajnice, on ponovo stade. Onaj autobus za koju sam imao kupljenu kartu, a kasnije je polazio, ladno nas obiđe.

Ponovo su vozač i kondukter nešto čačkali nekih 10-15 minuta i autobus ipak krene. Ma samo da izdrži do Inđije, mislio sam.

Ušli smo u Novu Pazovu, a na izlazu opet ista scena. Čim smo izašli iz varoši, na putu, autobus ponovo stade ko ukopan. Opet su vozač i kondukter nešto čačkali po motoru, ovog puta skoro pola sata i on najzad krenu.

Pogledam na sat, već sam odavno trebao da budem kući. Ljut, odlučim da na stanici u Staroj Pazovi, u koju smo upravo ulazili, promenim autobus. Ako ovako nastavi, neću stići do večeri. Autobus lagano, gotovo mileći ulazi u Staru Pazovu, ali umesto na stanicu, on skrenu pravo na „Lastino“ stajalište i parkiralište, koje se nalazilo van Stare Pazove.

Bunim se ja, bune se putnici, a kondukter nas smiruje rečima da se autobus pokvario i da ćemo ovde preći u drugi i odmah nastaviti put, a ovaj autobus će ostati da ga majstori poprave. Uzalud smo vikali, drali se što nas nije ostavio na autobuskoj stanici, a ne ovde u radionici i „Lastinom“ parkingu.

Vozač i kondukter pokupiše svoje stvari, nas isteraše napolje i odoše. Oni su svoje završili.

Čekali smo više od pola sata dok se samoupravljači nisu dogovorili koji će uzeti autobus da nastavimo put. Mrak je već počeo da pada. Ja palim cigaru o cigaru. U glavi mi se ređaju slike… Vidim da su mi oca odavno doneli, majku i brata obučene u crno, okupljene komšije… Samo mene nema iz Beograda… Mora da su se brinuli za mene zašto me nema, da li mi se nešto dogodilo…

Najzad se samoupravljači smilovaše i doteraše autobus. Opet neka krntija od vozila, al ovaj je „ispravan“, ovaj ide. Verovao sam da će izdržati do Inđije, jer ona je odmah iza Stare Pazove, ali da li će stići do Sombora, nisam baš bio siguran.

Jedva sam dočekao da stignemo u Inđiju. Odmah sam izašao na autobuskoj stanici iako su autobusi stajali i na centru, a tu mi je bilo bliže do Beogradkse 34, gde nam se nalazila kuća. Usput kupim par kutija cigareta, jer sam od nervoze sve popušio.

Najzad, posle skoro 4 sata putovanja od Beograda do Inđije, stignem kući. Dočekaše me tuga, jauci i suze, ali i mrva radosti jer sam se najzad pojavio, došao kući živ i zdrav.

Od stersa plakati tog trena nisam mogao. Tek kada sam zagrlio majku i brata suze same, nekontrolisano krenuše… Plakao sam dugo, dugo… i još uvek plačem, ali sada neprimetno da niko ne vidi…

Kada je sve prošlo, a evo i posle toliko godina, često se pitam šta se to dogodilo tog dana kada mi je otac umro?!

Nikad pre, a ni kasnije nisam toliko dugo putovao. Obično je vožnja autobusom od Beograda do Inđije trajala 40-45 minuta i to spore vožnje. A eto samo tada, na dan smrti moga oca, dok sam žurio kući, putovao sam duga, preduga 4 sata…

Znam da to nije bilo slučajno, jer slučajnosti ne postoje. One su proizvod naše lažne utehe. Verovatno mi je nebo nešto poručivalo…

Ali, šta? Ni danas ne znam odgovor. Znam samo da kada je nekoliko godina kasnije moj deda Pera, tatin tata, umro, da se ponovo desilo nešto čudno i nesvakidašnje… Ali to je jedna druga priča…

 

 

 

 

 

Autor: Rajko R. Dvizac

Neovlašćeno korišćenje ovog teksta bez dozvole autora, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

Ostavite komentar