VAŠ STAV

Borba za titulu najboljeg falsifikatora II svetskog rata u SPO i u četničkim organizacijama

Povodom teksta „Advokat koji je branio evropsku i prozapadnu Srbiju“ (Danas
21.7.2017)

Gomila laži i falsifikata

Čini se da je u Srpskom pokretu obnove i pridruženim četničkim organizacijama u toku žestoka borba za titulu najboljeg falsifikatora zbivanja iz Drugog svetskog rata i iz vremena po njegovom završetku.

Piše: Aleksandar Sekulović

Sa gore pomenutim panegirikom, delom
posvećenim Dražinom braniocu Joksimoviću, ali
više samome Draži, prepunom laži, falsifikata i
proizvoljnih tvrdnji, Aleksandar Čotrić je postao
glavni kandidat za dobijanje te laskave titule. Šta
je sve u tom pamfletu iskonstruisano, to je teško i
nabrojati, pa ćemo se zadržati samo na onom
najbrutalnijem.

Četnički ideolozi već nekoliko godina proturaju priču da je Draža surovo mučen tokom istrage i suđenja, a sada Čotrić ide još dalje i drsko izmišlja da je Draža bio slomljen usled „dejstva droge meskalin“.

Odakle Čotriću ovako odlično poznavanje sveta droge – to ne znam, ali ja sam bio prinuđen da kopam po internetu i da tu saznam da se meskalin dobija iz nekog latinoameričkog kaktusa, da se njegova upotreba proširila po Americi početkom pedesetih godina, a posle toga i po Evropi. Dakle, u vreme kada je Draži suđeno meskalina nije bilo ni u Jugoslaviji, u kojoj tada nije bilo ni hleba, ni u Evropi. Čemu onda ova bestidna izmišljotina?

Zanimljivo je da niko od onih koji su prisustvovali suđenju 1946. nije ni reč rekao o navodnom mučenju Draže ili ostalih optuženih. To nije učinio niko od onih 60 inostranih novinara koji su pažljivo pratili suđenje, niko od ostalih optuženih i niko od dvadeset advokata koji su ih branili, uključujući tu i dva Dražina advokata. Na odnos vlasti nije se žalio ni sam Draža, a i zašto bi kad je redovno naručivao pečeno meso sa lukom i pio oko litre rakije dnevno, a stražarima koji su ga čuvali bilo je naređeno da ga oslovljavaju sa „gospodine đenerale“.

Jedino na šta se Draža žalio jeste da je bio umoran, odnosno „u izvesnim momentima istrage, koja je bila veoma pažljiva prema meni, ja sam neki put bio zamoren“. A na pitanje „da li se islednik trudio da vas zamara“ Draža je odlučno odgovorio: „Ne, prelazilo se čak i na prijateljske razgovore“.

Eto, to je istina o mučenju Draže, sve ostalo je pitanje nedostatka morala.
Foto: Screenshot/ Youtube
Vrhunsku bezdušnost, svojstvenu četnikom mentalitetu, Čotrić pokazuje kada
cinično kaže da je na suđenju Draži „komunistička publika glumila narod“.
Djevojčica Vida Pantić – žrtva četničkog pokolja u Vraniću

Publiku u sudnici činila je uglavnom rodbina žrtava iz Vranića, Drugovca, Mačve, Pomoravlja i drugih krajeva Srbije i Jugoslavije koje su poklali četnički zločinci.

Ti ojađeni ljudi nisu mogli da mirno prate provokativno ponašanje advokata Joksimovića i ogorčeno su reagovali na njegovu izjavu da „ne vidi razloga za suđenje Draži Mihailoviću“, ili kada je podnosio besmislene predloge kao onaj da se Draži stave na raspolaganje sve domaće i inostrane novine.

Uopšte, njegovo ponašanje na suđenju primer je onoga što današnje procesno pravo u Srbiji naziva „zloupotreba procesnih ovlašćenja“. Međutim, on je imao pravo da svog klijenta brani kako je znao i zbog toga nije smeo da krivično odgovara. To ipak ne daje pravo Čotriću da taj krivično-pravni slučaj, ne redak u uzavrelom posleratnom vremenu u Evropi, teatralno diže na nivo antičke tragedije.

Da bi pojačao svoju epsku konstrukciju Čotrić se žali kako su Dražu svi napustili, i
saveznici, i kralj, neki komandanti, ostali advokati, „pa i njegovo dvoje dece“.

Zaboravio je da kaže da je Dražu na kraju napustio i njegov politički zamenik Dragiša Vasić rekavši da ne može da sarađuje sa „ljudima koji nisu u stanju da vode slepce, a kamoli revoluciju“. Pa kakav je onda to „gorski car srpskog naroda“ i genijalni vojskovođa od koga svi redom beže?

Iz ovog pamfleta može se saznati i da je Čotrić lično prisustvovao poverljivim razgovorima advokata Joksimovića sa Dražom.

Ti razgovori su inače održavani u četiri oka, ali vidoviti Čotrić doslovno citira reči Joksimovića koji poziva Dražu da „odbrani svoju vojničku čast i reč“ jer će njih dvojica u svakom slučaju biti ubijeni. Kakva patetična izmišljotina!

Što se tiče kvaliteta završne reči advokata Joksimovića ona, s pravne tačke gledišta, jedva da zaslužuje prelaznu ocenu.

To Čotriću ništa ne smeta da je u svojoj laičkoj euforiji diže u nebesa i tvrdi kako se ona „izučava na pravnim fakultetima u Srbiji i svetu“, naravno na onima kojima rukovode Ravnogorci.

Dva glavna argumenta Joksimovića bili su da je Draža radio po instrukcijama legalne emigrantske vlade i bio komandant legalne vojske, dok su partizani bili ilegalna formacija, i drugo, da principi Međunarodnog vojnog suda o komandnoj odgovornosti ne važe jer nisu uneti u jugoslovensko pravo.

Ali Joksimović je morao da zna da emigrantska vlada nije bila ni legalna, jer je nije izabrao parlament Jugoslavije nego je imenovao kralj, niti je bila legitimna, jer je ogromna većina naroda u Jugoslaviji bila protiv nje i podržavala Narodnooslobodilačku vojsku. Čak je i kod Draže u početku bio primetan odbojan stav prema emigrantskoj vladi.

Njegov najbolji oficir Aleksandar Mišić saopštio je kuriru koji je išao za London: „Nikakve pregovore sa vladom Dušana Simovića nećemo da imamo. Hoćemo direktno da sarađujemo sa Englezima.“ Ali, kada je video da bez te vlade nema ni para, Draža je brzo promenio politiku.

Takođe, Joksimović je morao nešto da zna o prednosti međunarodnog prava nad domaćim i o obavezama koje su za Jugoslaviju proizašle iz Moskovske deklaracije Staljina, Čerčila i Ruzvelta, kao i iz potpisivanja statuta Međunarodnog vojnog suda.

Pravila utvrđena ovim aktima nisu bila uneta ni u nemačko pravo, pa su ipak nacistički vođe osuđeni za ono što je njihova vojska uradila. U skladu sa tom obavezom Draža je osuđen po principu komandne odgovornosti za nebrojene zločine nad civilnim stanovništvom koje je njegova vojska počinila i za otvorenu saradnju sa okupatorom.

Vrhunac Čotrićevih falsifikata jeste navodni citat iz Joksimovićeve opširne završne reči.

U tom „citatu“, mehanički komponovanom iz pojedinih reči koje je Joksimović zaista izgovorio, odjednom se nalazi Čotrićeva apologija Draži koju on pripisuje Joksimoviću ne bi li izgledalo kako se tako oduvek mislilo. Elem, on kaže: „Neustrašivi borac i čovečni zaštitnik – to je pravi lik njegov za sve vreme. Bilo to kome krivo danas ili ne, general Mihailović je suvereno gospodario selima, dolinama i planinama Srbije i zaista je bio gorski car srpskog naroda. „

Ovih reči u stenografskim beleškama sa suđenja Draži jednostavno nema, njih Joksimović nije izgovorio i njih je Čotrić hladnokrvno izmislio, kao što je izmislio i sve ostalo u ovom pamfletu. Zato je gotovo izlišno osporavati i druge Čotrićeve izmišljotine, kao što je ona da su dvojica Joksimovićevih rođaka uhapšeni samo zato što su došli na njegovu sahranu, ili ona da je tužilaštvo „tvrdilo“ da su četnici pobili američke pilote, iako je tužilac Miloš Minić izričito priznao da su ih četnici spasili i da to, kao nesporno, ne treba dokazivati.

Jedino što je tačno kod Čotrića jeste da je Joksimović uporno zahtevao da se saslušaju američki piloti. Zapravo, to je bio zahtev američke vlade koja je u tom smislu uputila oštru notu jugoslovenskoj vladi, a Joksimović, koji je svakodnevno brifovan u američkoj ambasadi, imao je tu samo ulogu poštara. I ko zna koliko bi ta lakrdija trajala da predsednik veća nije odlučio da pita samoga Dražu da li se slaže da piloti budu saslušani. Dražin odgovor glasio je:

„U principu se ne slažem. Ja znam sigurno da se ti ljudi nude braniocu kao svedoci da bi mogli da donesu u moju korist neke stvari, ali iz principijelnih razloga ja to ne želim.“ Nakon toga sud je odbio predlog za saslušanje pilota, ali ravnogorci i njihov korumpirani Viši sud u Beogradu opsesivno ponavljaju floskulu da suđenje Draži nije bilo „fer i korektno“ jer je sud odbio da sasluša pilote.
Zbog svega ovoga Čotrićeva laička ocena da je Joksimović branio Dražu „istinom, činjenicama, dokumentima i argumentima“ predstavlja običan navijački trans. Nikakve činjenice i dokumenta on nije ponudio a cela njegova odbrana bila je jedna banalna kazuistika i frazeologija. Iako je tužilac uz optužnicu priložio oko hiljadu dokumenata iz zaplenjene četničke arhive i arhiva okupatora, iako je na suđenju svedočilo preko sedamdeset ljudi, iako je sam Draža priznavao većinu činjenica za koje su mu predočeni dokazi, Joksimović je samo papagajski ponavljao da „to nije dokazano“.

Na taj način su na suđenju bili suočeni materijalni dokazi tužilaštva sa verbalnom akrobatikom branilaca, što se onda završilo pobedom činjenica i dokaza, dok danas, zahvaljujući ovakvim manipulacijama, trijumfuju laži i falsifikati. 

* Autor je potpredsednik Saveza antifašista Srbije

Foto: Printscreen/ Novosti, Izvor: Danas

Ostavite komentar