VAŠ STAV

Danas Srbija bira „Ni Evropa, ni Kosovo“

Ni Evropa, ni Kosovo

Danas se često govori o pravno obavezujućem sporazumu koji bi u skorije vreme, a možda i tokom ove godine, trebalo da potpišu Beograd i Priština.

Nikola Mladenović, Foto: Stanislav Milojković

Piše: Nikola Mladenović

Ako bi do njega došlo, on bi predstavljao proizvod evropskog uslovljavanja srpske kosovske politike. Srbija se do sada već suočavala sa trampom, prvo „Evropa za Hag“, pa „Evropa za Kosovo“. Prvi (Briselski) sporazum iz 2013. godine je predstavljao takav izbor. On nije bio potpuno originalna pojava u srpskoj politici s obzirom da je država u prethodnim godinama već učinila niz kosovskih ustupaka, uključujući prihvatanje Euleksa (2008), sačinjavanje policijskog protokola sa njim zarad belog šengena, prestanak servisiranja kosovskog duga, usvajanje zajedničke rezolucije u UN 2010. godine, dijalog Beograd-Priština iz 2011. i dogovor o zvezdici na međunarodnim skupovima. Srbija je godinama tvrdila da je i za EU i za Kosovo, a faktički je konstantno birala EU. Prvi sporazum je predstavljao još jednu iteraciju ovakve politike, mada vrlo eksplicitnu.

Danas je drugačije. Danas Srbija bira „Ni Evropa, ni Kosovo“. U našoj javnosti je puno prašine podigao nedavno izraženi skepticizam Makrona prema proširenju Unije. Međutim, suštinski problem za Srbiju nije u evropskom skepticizmu prema proširenju, koga je bilo i u proteklim decenijama, već u nesposobnosti naše države da preuzme obaveze u vezi sa članstvom. Kada se pogleda stanje demokratije, vladavine prava i neimpresivnog privatnog sektora u ekonomiji (sa izuzetkom poznatog „IT-a“), članstvo u Uniji ne deluje kao cilj koji se približava. Dodatno, sa protokom vremena se povećava broj evropskih normi koje prospektivna članica treba da uključi u domaće zakonodavstvo. Vrlo je upitno koliko posvećenosti ima Srbija da trči trku proizvodnje normi brže od evropskih partnera. Štaviše, vrlo je upitno da li Beograd ima interesa da suštinski bude posvećen evropeizaciji. Sve što bi u ovom procesu uradio, a odražava se na pomenute tri oblasti, otvaralo bi put ka ograničavanju moći izvršne vlasti. Teško da Beograd ovo želi.

Danas, ako bi novi obavezujući sporazum bio potpisan, on bi Srbiji isključivo služio radi dobijanja ili učvršćivanja podrške vlasti. Provizije beogradske strane i nisu važne. Koliko će Beograd dati nije važno. U tzv. postbriselskoj fazi pregovora Beograd je ustupio sve što je bilo do njega, što gotovo svakodnevno ističu predstavnici Srbije. Koliko je Srbija ustupila i nije važno. Da li je dobro pregovarala, da li je sporazumima mogla da dobije više i nije važno. Najvažnije je da je njima osigurala podršku Unije vlastima u Beogradu. Pogotovu bi bio neprijatno ako bi u zapadnom svetu počelo da raste interesovanje zvaničnih institucija, intelektualaca ili finansijskih institucija za stanje demokratije i političkih institucija u Srbiji, a možda i novčanih tokova. Današnja trampa je „Ne grebemo po površini“ za „Dajemo sve što treba (i više, đuture, za svaki slučaj)“.

Međutim, postoji ovde jedan problem za Beograd: Evropa ne može da se kredibilno obaveže prema vlasti u Beogradu da će ispoštovati sve potencijalne koncesije na koje se obaveže prema Srbiji pre potencijalnog obavezujućeg sporazuma. Prosto rečeno: Evropa (uključujući institucije EU i država članica) može da obeća predsedniku Srbije nešto, kako bi dobila koncesije Beograda i novi pravni sporazum. Zatim, Srbija sprovede dogovoreno. Onda, šta obavezuje Evropu da se pridržava obećanja datih Beogradu? Ustupci Beograda su ionako ireverzibilni. Vrlo je teško zamisliti da bi Srbija imala ikakva sredstva da povrati ono što je prepustila, uključujući elemente suvereniteta.

Ovo je glavni trenutni problem za vlast u Beogradu. Do sada je uspevala da kupuje vreme redovnim i postepenim davanjima ustupaka u postbriselskom dijalogu, po ukusu Evrope. Ako bi se potpisao očekivani obavezujući sporazum između Beograda i Prištine, ovo bi bio konac politike kosovskog uslovljavanja i vlastima u Srbiji bi ponestalo karata u rukavu.

Deo opozicione javnosti očekuje trenutak kada će se kosovska drama okončati i pomenuti sporazum konačno potpisati, što bi bilo faktičko razrešenje drame koja traje već decenijama. Ova javnost očekuje da bi onda Evropa promenila odnos prema vlasti u Beogradu i da bi prestala da žmuri na stanje demokratije u Srbiji. Međutim, ovo bi bilo isuviše potcenjivački prema predsedniku. Osiguranje opstanka na vlasti je glavna tema za Beograd i sve drugo je u ovoj funkciji. Predsednik zna šta bi moglo da se desi kada bi prihvatio da potpiše pravno obavezujući sporazum. Ovo je i sam nagoveštavao u nekoliko navrata („Šta ga čeka“).

Beograd želi da se umili Evropi, bez suštinskog činjenja proevropskih reformi: uspostavljanja pravne države, demokratije i tržišne privrede. Ovo je ključ za razumevanje nedavnih događanja u srpskoj politici. Podstičemo prorusku politiku da bi predsednik u očima Evrope delovao korisno kao brana od „putinizacije“ Srbije. Otuda predsednik daje nedvosmislene izjave o posvećenosti cilju punopravnog članstva u državi. (Kada bi se samo posvećenost merila rečima.) Podstičemo divljanje ekstremnih nacionalista, da bismo delovali kao koliko-toliko pristojni. Ovaj region je ionako trajno sklon nasilju, pa ko će se upuštati u njegovu pacifikaciju. Mi ćemo upošljavati sve epigone da pale vatru, da bismo onda pokazivali veličinu u njenom gašenju. Makijavelizam na delu. Dobar-loš policajac. Zato i služe najveći poltroni u vlasti.

No, svi pomenuti trikovi su provizornog karaktera: ne mogu dugo da kupuju poverenje i podršku Evrope. Ono što je potrebno je ili konstantna proizvodnja nestabilnosti (što nije daleko od stvarnosti), ili neko trajnije rešenje. Na ovome se intenzivno radi. Traženje ovog rešenja je u fokusu naših napora. Ovo je glavni razlog zašto sporazum još nije potpisan. Kako obezbediti trajniju podršku vlastima? Autor ovih redova se pribojava da, u nedostatku kosovskih karata u rukavu, mogu se desiti npr. novi izuzetno skupi ekonomski ugovori. Kako vas neko može ne voleti, ako ljubav skupo plaćate? Nevolja bi bila što bi Srbija na svoju veliku štetu kupovala naklonost međunarodnih partnera. Ovo bi bila samo fikcija procesa evropeizacije. U malo dužem roku bi samo rasla razočaranost u Evropu. Začarani krug.

Autor je politikolog

Izvor: Danas

Ostavite komentar