Hrabrost naroda se verovatno Vučiću, u njegovom kukavičluku, priviđa kao nacionalno ludilo. – Branko Pavlović

Vučićeve neistine u „Blicu“ za Ginisa

Autor: Branko Pavlović

Znate one marketinške besmislice, tipa „bilo je dobro, ali ja sam želeo 10 od 10!“ i slične prevare? Međutim, pokazalo se da „8 od 8“ zaista postoji. Vučić je, iscrtavajući teren za „dijalog o Kosovu“ u autorskom tekstu za „Blic“ („Zašto nam treba unutrašnji dijalog o Kosovu“, 24.7.2017), izneo sve same neistine, bez ijednog promašaja, ili slučajnosti, da kaže nešto suvislo. Za Ginisa.

U ovom tekstu iznosim argumentaciju koja pokazuje neutemeljenost svakog Vučićevog iznetog stava.

1. „Vreme je da kao noj ne zabijamo glavu u pesak“.

Kad smo mi to u istoriji zabijali glavu u pesak? 1389? 1804? 1815? 1878? 1912? 1913? 1914? 1916,17,18? 1941,42,43,44,45,? 1948?1999? Koja je to važna, prelomna situacija u kojoj smo mi kao narod zabijali glavu u pesak? Sasvim suprotno, kao retko koji narod, Srbi su uvek bili na pravoj strani istorije.

Umesto da Vučić pođe od toga da su Srbi dokazana avangarda među evropskim narodima, on polazi od lažnog stava da mi kao narod obično ne gledamo istini u oči. Sve sa ciljem da bi nam nekako nametnuo svoju laž kao našu istinu.

2. „Vreme je…da pokušamo da budemo realni“.

Odmah smo okarakterisani kao ludaci koji su nesposobni da sagledavaju stvari realno, pa je valjda civilizacijski napredak da makar to pokušamo, kad smo već skrenutog uma.

Pa kako smo onda izvojevali sve te podvige kada smo kao narod nesposobni za realnost?

Ili u privredi. Evo recimo krajem 80-tih samo dva mala automobila su konkurisala na tržištu SAD – jedan je bio projekt „Jugo-Amerika“ naše Zastave, a drugi je, to će čitaocima biti zanimljivo, bio Hjundai! Kako smo stigli do tog nivoa ako smo nesposobni za realnost? Kako smo izveli i u zemlji i u inostranstvu ogromne građavinske radove i energetske instalacije, ako smo nerealni? Kako smo među samo 8 država na svetu pravili podmornicu tako ludi? Pa treći tenk na svetu, pa odličnu belu tehniku, pa izvanredne sorte žitarica.

Kako je Beogradski univerzitet najbolje rangirani univerzitet u okruženju, kad smo mi operisani od realnosti? Uzgred rečeno, BU popravlja iz godine u godinu svoju poziciju i sada je oko izvanrednog 300 mesta (primera radi Kina nema univerzitet u prvih 100). Ne, mi smo vrlo realni, ali i hrabri i ne bežimo pred neprijateljem, pa se ta hrabrost verovatno Vučiću, u njegovom kukavičluku, priviđa kao nacionalno ludilo.

3. „Vreme je… da ne dopustimo… da predamo ono što imamo“.

A zašto bi sada bilo vreme za tako nešto očigledno? Zar nije to jasan stav – da nikada i nikome ne predaješ ono što imaš?. Vučić hoće da kaže, kada je on predavao sever Kosova i Metohije i odricao se od teritorijalnog inegriteta potpisujući Briselske sporazume, to je bilo dobro, a sada samo treba to učinjeno odricanje osnažiti, a ne treba se odricati valjda Preševa, Bujanovca, Kuršumlije, Niša ili čega već sve ne.

4. „Vreme je… da ne čekamo da će nam u ruke doći ono što smo odavno izgubili“:

A šta smo to odavno izgubili? Ja ne znam da smo išta izgubili. Znam da je stotinama hiljada Srba oteto sve u Hrvatskoj, ali to nije izgubljeno nego oteto. Pa će se kad-tad i vratiti. Kosovo i Metohija je znatnim delom oteto, pa će se kad-tad i vratiti.

Laž je da smo bilo šta izgubili. Gubi se samo kada se sam odrekneš svojega. I kad sam predaš otimaču svoje. Osim Vučića i Dačića i malih Vučića i Dačića, ja ni ne vidim da to neko drugi radi, a svakako to nije i nikada neće biti karakteristika Srpskog naroda.

Mi čekamo da nam dođe nešto u ruke? Pa mi smo se jedini na ovim prostorima izborili za svoju državu ne čekajući nikoga i pomažući svakome ko se tada oslobađao. Sve laž do laži.

5. Kaže da je vreme da pobeđujemo bez sukoba.

Otuda proizlazi da smo mi Srbi uzrok sukoba. Tako smo valjda mi Srbi napali Turke na Kosovu. Pa smo napali Austrugarsku na Suvoboru i Kolubari, pa smo napali Nemce i Bugare valjda u Sofiji i Berlinu, a ne na Solunskom frontu. Valjda nije trebalo da likvidiramo ustaše, baliste, folksdojčere. Pa smo napali NATO u Beogradu. Kakve laži! Osim jedne nesrećne epizode pod Milanom, svi drugi ratovi Srbije su bili isključivo odbrambeni i oslobodilački.

6. Pa dalje, ne treba da mislimo da je mit rešenje.

Pa ko uopšte misli da je mit rešenje? Naši svetli trenuci, kulturom i istorijskim zbivanjima sažetim u kolektivno pamćenje, koje onda kao mitsko čini stvarnost svakog naroda, pa i našeg, uvek je samo smernica. Jasna mera šta je dobro i naročito šta je zlo i šta svakako ne treba činiti. A onda svaka generacija, imajući vekovnu mudrost kao mitsko predanje koje se prenosi s kolena na koleno za svoj oslonac i potporu, samo traži rešenja u datoj situaciji.

Vučić je toliko protiv mita, kao i sve izdajice, zato što ono što radi pod svetlom mita jasno dobija izraz zlog, duboko štetnog i izdajničkog. I zato on hoće da to svetlo ugasi.

7. „Rešenje…ne leži u odricanju od svih naših nacionalnih interesa“.

Prvo, ko je ikada i pomislio da rešenje leži u odricanju od svih naših nacionalnih interesa, a da nije Nemac? I drugo, važnije, Vučić zagovara da se od nacionalnih interesa, istina ne svih, može odstupati. Pa čim je nešto takve važnosti da predstavlja nacionalni interes, onda je jasno da od toga nema odstupanja, nikada i ni po koju cenu. Baš zato što smo realni i što razumemo da bi takvo odstupanje imalo nesagledivu cenu u gubitku samosvojnosti Srba, faktičkom gubitku države, padanju u moderno ropstvo itd. E moj Vučiću.

8. „…najteži teret ostavljamo našoj deci.“

Narodna izreka je – što možeš danas ne ostavljaj za sutra. Dakle, samo ono što možeš jednako dobro da uradiš danas, nemoj prebacivati ni sebi za sutra, a naravno tek ne ni drugima.

Pitanje Kosova i Metohije je i danas, kao i ranije, vezano za stanje u međunarodnim odnosima. To stanje ide na ruku srpskim nacionalnim interesima.

Ovog jula (3. i 4.) došlo je do daljeg značajnog poboljšavanja odnosa između Rusije i Kine na svim nivoima i u gotovo svim oblastima. Time je na međunarodnoj sceni sada prisutan bukvalno kolos koji u svemu može da parira, a u vojnom naoružanju i da prednjači, Americi.

Dakle, one države koje nisu i neće priznati secesiju Kosova su sve jače na međunarodnoj sceni, a one države koje su bukvalno diktirale međunarodne odnose u prethodnim decenijama i koje su priznale secesiju Kosova su sve slabije.

Prema tome, ne prebacujemo mi ništa potomcima, nego realno sagledavamo da pravi trenutak za rešavanje problema secesije tek predstoji za 5 do 10 godina. I već po tome to nije nikavo prebacivanje posla ove generacije na sledeću.

Obrnuto, upravo SAD, Nemačka i Velika Britanija insistiraju na tome da se sada prizna od naše strane secesija KiM i to u pravno-obavezujućoj formi. Zato što i oni dobro znaju da im vreme ističe na međunarodnoj sceni. A i unutar tih država su sve jači zahtevi da se odustane od politike intervencionizma.

Naša je dužnost da danas radimo na tome da Srbija dočeka taj trenutak za desetak godina potpuno spremna: vojno, diplomatski, osnažena vladavinom prava, kulturološki, sa jasnom kontrolom medija u nacionalnom interesu, obrazovno, privredno ojačana, socijalno stabilna.

Nema govora o prebacivanju tereta. Reč je o tome da sopstvenim zalaganjem danas treba sebi, a ne deci, da olakšamo posao sutra. A sve drugo u međunarodnim odnosima nam, po sopstvenoj logici, ide na ruku.

Pošto govorimo o „duhu Srpstva“ da završim sa narodnom izrekom „Po jutru se dan poznaje“. Sa ovakvim Vučićevim stavovima prognoza je nesumnjiva: veoma oblačno sa jakom grmljavinom u svim krajevima Srbije.

Izvor: FOND STRATEŠKE KULTURE

Add a Comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *