VAŠ STAV VERA I VEROVANJE

Kada je Hristos govorio o ženi kao vratu kojoj je glava muž, to nije podrazumevalo pasivnu ženu, neslobodnu i obespravljenu

Foto: Screenshot
O darovima srca

Iza najezde reklamnih poruka koje muškarce podsećaju na to da treba da obraduju žene poklonima za prigodne praznike, stoji davno osmišljen scenario zapadnog sveta, u nameri da komercijalizuje one istinske tradicionalne vrednosti, koje su okosnica čovekovog življenja.

Tako su ljubav, žena, majka, zahvalnost, rad, Božić, tradicija – dobili svoje dobro utvrđeno finansijsko uporište u praznicima, a pravi sistem vrednosti je zamenjen lažnim.

Iako mnogi javno poriču značaj praznika kao što su Dan zaljubljenih ili Dan žena, gradovi širom sveta su tada ipak obojeni napadnom ponudom cvećara, prodavnica, parfimerija i restorana. Umesto zbližavanja, ovakvi formalni momenti najčešće samo još više udaljavaju ženu i muškarca, ostavljajući sve veći jaz nerazumevanja i otpadništva od suštine ljubavi.

Gotovo da je i zaboravljena osmomartovska priča o Klari Cetkin i njenoj borbi za prava žena, budući da se žene danas smatraju „ravnopravnima“ sa muškarcima i da su se „izborile“ za svoja prava. Otvara se pitanje šta čini tu ravnopravnost? Ako se ona ogleda u visini zarade, položaju žene u firmi i društvu, kvalitetu nameštaja, odeće ili odabiru destinacije za putovanje, ako su žene postale aktivne, preduzimljive i nezavisne – čemu onda 8. mart?

Čemu i Dan zaljubljenih? Da li su žene zaista želele ovakav svet, u kome se gasi ljubav i razumevanje među polovima, a raste broj čedomorstava, razvoda, usamljenosti i tuge?

U medijima se pred žene postavljaju određeni standardi, vezani za telesni izgled, materijalno okruženje, nezavisnost, poslovnost i „osvajanje sveta“ – zapravo, ustaljeni MUŠKI atributi.

Tradicionalna uloga žene kao majke, supruge i domaćice, ismejana je i okarakterisana kao konzervativna i ropska.

U jevanđeljskoj pouci da je muškarac glava ženi kao što je Hristos glava Crkvi, ženama je zanimljiva jedino ideja da vrat može okretati glavu po svome nahođenju. Tako dolazimo ponovo do praroditeljskog greha, želje za moći, zloupotrebe darova koje smo od Gospoda dobili, a svet je danas prepun „Eva“ koje olako prihvataju varljivu ponudu zmije.

Pojam emancipacije žene je izmišljen kako bi se uništilo izvorno žensko naznačenje supruge i majke, čuvarke porodičnog hrama.

Nikada nije bilo više otvorenih mogućnosti za upoznavanje i zbližavanje muškaraca i žena, a nikada manje ljubavi i prave komunikacije.

Nikada prodavnice nisu bile toliko pune poklona, a darova srca tako malo.

Potrebni su nam zvanični datumi da bismo se podsetili darivanja, zahvalnosti i delatne ljubavi. Jer, ako emancipacija uključuje aktivno odnošenje žena prema životu, onda se ta aktivnost mora ogledati i u aktivnom iskoraku prema muškarcu kao ličnosti, u razumevanju njegove intime, njegovih želja, snova i potreba.

Verujem da nije uvek potrebno da izgubimo nekoga kako bismo shvatili njegov značaj u našem životu.

Verujem i da savremene žene ne bi bile u tolikoj meri – iako vešto prikrivano – nesrećne, neispunjene, usamljene i obesmišljenih života, kada bi se vratile svom prirodnom naznačenju.

Kada je Hristos govorio o ženi kao vratu kojoj je glava muž, to nije podrazumevalo pasivnu ženu, neslobodnu i obespravljenu.

To je značilo ženu koja je potpora, prijatelj, koja ume da prati htenja i delanja svoga muža, koja je spona glave sa srcem.

Bog nije, po rečima Vladike Porfirija, napravio ženu od glave muškarca – jer ona ne treba da vlada njime, niti od noge – jer ne treba ni da mu je potčinjena, već od rebra – da ga ljubavlju štiti, podržava, kao punopravni partner, u zajednici sa Hristom, a ne po položaju u društvu. Samo je kroz takvu delatnu ljubav žena istinski slobodno biće, budući da slobodno bira lepotu zajednice, porodice, odričući se svog egoizma i želje za moći. Jedino tako ona živi po svom prirodnom naznačenju, a to znači da rađa telesno i duhovno. Ženi koja poznaje vrednost darivanja srca, iskrene komunikacije i razumevanja, topline i radosti u domu, spokoja svog usnulog deteta, hođenja u susret mužu zagrljajem i malim svakodnevnim uzdarjima za ljubav – nisu potrebne ni osmomartovska ni njima slična obeležavanja.

U priči Viljema O’Henrija, „Poklon mudraca sa Istoka“, siromašni i zaljubljeni par, Dela i Džim, žele jedno drugo da daruju za Božić. Nemajući novca, Dela žrtvuje ono što je na njoj najlepše, prodajući svoju dugu, bujnu kosu, kako bi Džimu kupila kaiš za njegov dragoceni sat. Džim, ne znajući za to, daje taj isti sat u zalog, želeći da Deli pokloni skupocene ukosnice. Njihov božićni susret je bio zaista potresan. Odričući se svojih materijalnih dragocenosti, stvorili su mesto susreta za ljubav, prinoseći darove srca, kao što su nekada mudraci sa Istoka prinosili zlato, miro i tamjan pred tek rođenog Isusa i Lice Ljubavi.

Kao hrišćani poslednjih vremena, gledajući sve veće hlađenje ljubavi u ovom svetu, ostaje nam jedino da i sami budemo kao mudraci sa Istoka, da Gospodu i svojim bližnjima svakodnevno i svim srcem prinosimo svoje darove, zlatne, dragocene, mirom i ljubavlju pomazane, tamjanom, verom i zahvalnošću osenjene, kako bi i nama bila darovan

Autor: Milivoje Nestorović

[frontpage_news widget=“13129″ name=“Prethodni članci“]

Ostavite komentar