VAŠ STAV

Nikad „ono tamo“ neće biti moje – OSTAJTE OVDE

Piše: Zlatko Ostojić
Kao adolescent, koračajuci tim trnovitim putem od detinjstva do zrelosti, u vremenu pomračenja uma čak i među intelektualnom elitom, u vremenu podela i prebrojavanja krvnih zrnaca, katarzičnog transa naroda opijenog politikom, u tom praskozorju rata, pomno, sa velikom radoznalošću, slušao sam starije i njihove diskusije vođenje zarad „disidentske“ ideje normalnosti tog vremena, očuvanja porodice od masovne histerije koja je vladala svuda oko nas.
Ipak, besperspektivnost života i u mojoj porodici dovela je do značajnih promena u stavovima koji su vladali do tada, vođeni onom poslovicom „sila boga ne moli“, u mom najužem okruženju počelo se govoriti o prespektivama odlaska iz zemlje kojoj pripadam.
Moja kao i druge porodice nalazile su utehu u tome da „nismo ni mi najgori“ ni jedini koji su prinudno morali da spuste nivo prohteva, kao i da minimalizuje želje i ambicije, a sve u svrhu opstanka.
Godine su prolazile i neumitno odlazile u nepovrat, bez imalo empatije prema mladosti, svima pa tako i meni i kroz sve njih, bez izuztka, prožimala me je ideja odlaska (u prevodu jedne hrvatske poslovice) „stomakom za hlebom“
I desilo se.
Sa nepune 22 godine zakoračio sam u svet gastabajtera, doduse nasuprot trendovima tog vremena da svi putevi vode u Nemačku, mene je moj odveo u Italiju.
Zemlja Dantea,  Aligijerija, Romea i Julije, Pavarotija, najlepšeg vina, najkvalitenijeg porcelana na svetu i objektivno, žena precenjene lepote u odnosu na naše.
Foto: Višnja Jovanović/ designed.rs
Ravena, lep grad predivne arhitekture… velike istorije i uzburkanog mora, kome na žalost tu idilu kvari samo naftna platforma…
Šetajuci tako njenim pločnicima, uprkos fantastičnim građevinama starim i po nekoliko vekova, prva stvar koju sam primetio nisu bile one, ni prelepi bulevari, već ljudi… taj njihov sjaj u očima, ozarenost lica koja je govorila da oni nisu opterećeni raznim ideologijama prošlosti, ograničeni politikom i da ne gledaju na život tim prljavim vizirom predrasuda.
Foto: Višnja Jovanović/ designed.rs
Dani su prolazili, a ja sam počeo da radim u korporaciji koja ze zove „Zani“ klasičan fizički posao, nošenje gajbi i slaganje na paletu, posao za koji ne treba biti preterano pametan, što je meni odgovaralo, a ni kreativan. Zapravo, ne treba ti ništa osim dobre volje i kičme, a s obzirom na satnicu od 5 evra, volje nije manjkalo…
Savladao sam jezik u roku od 4 meseca, naučivsi ga dovoljno dobro da mogu da se posvađam sa Italijanima, relativno ravnopravno koliko je to moguće, s obzirom da se nalazim u njihovoj zemlji kao gost.
Tako sam se i ponašao. Imao sam svoju rutinu, svoj mikrokosmos koji je bio samo moj i podređen mojim ciljevima. Prolazile su godine, prva, druga, treća… probao sam najbolje vino, predivno je, vrhunsko je, ali nije rakija… Probao sam najbolju picu na ovom svetu, ali je neuporediva sa pitom od sira moje majke… Naučio sam da kuvam vrhunsku pastu, odlična je, preukusna je… ali ništa u odnosu na pitu sa sitnim sirom moje sestre…
Ručavao u najboljim restoranima, kupio sam lep noviji auto, ali imao sam ga i ranije, možda ne takav, ali služio je svrsi. Ipak je to samo stvar…
Polako sam upadao u vrtlog koji me je vodio na dno moje duše…
Sedeci tako u jednom malom parkiću u Italiji, u mestu Cassele, okružen kućama, umoran od 12 sati nošenja gajbi, razmišljao sam o njima, sebi, nama…
Sedim i posmatram restoran pun veselih ljudi i hvata me tuga u srcu. Muči me jedno pitanje; čime su oni zaslužili sve ovo u odnosu na moje sunarodnike i mene?
Da li rade vise od nas? NE!
Da li su pametniji od nas? NISU!
Po čemu su bolji osim po geografskoj poziciji, koja ime je dozvoljavala da mirno izgrađuju svoju kulturu i tradiciju…
Sutradan, ustajem na posao rano, vec je pola šest, odlazim i na poslu srećem „Capovu“(šefovu) ćerku. Na pauzi za ručak razgovaramo neobavezno o svemu i dotičemo se raznih tema između ostalog i nas „stranaca“ i tada mi govori jednu rečenicu koja je promenila moje razmišljenje iz korena.

Rekla je: „Zapamti, ako ti nešto dobro uradis, zasluge su moje, ako ja nesto pogrešim, ti si kriv, ako ti nesto pogrešiš, ti si kriv! Ako ja nešto dobro uradim, naravno, zasluge su opet moje…“

Tada sam shvatio da ću ja uvek tamo biti samo „stranjero“(stranac) i da nikad ono tamo, neće biti moje.
Sve ono, sva ta divna arhitektura, ta predivna italijanska kuhinja, vino, svi oni spomenici, mozaici koje sam video, bulevari koje sam prošao, fascinantno je, odlično je, predivno je, ali NIJE MOJE!
Posle tri godine, 2012., vratio sam se u Srbiju. Najvrednija stvar koju sam poneo iz Italije nije ni novac koj sam zaradio, pa ni jezik koji sam naučio iako sam ponosan na to… najvrednije što sam poneo je iskustvo i zivotna skola koju sam prosao… a lova je vec odavno potrošena na razna sitna zadovoljstva i na to sam ponosan.
Danas sam preduzetnik, imam svoju malu firmicu i sasvim dovoljno da živim solidno, servisiram kredit u banci redovno… smatram da sam srećan čovek i da ako postoji izazov, postoji i rešenje i zahvaljujem Bogu na tome.
Eto, jedno mišljenje od mene, koje ne mora da bude merodavno za druge, niti primenjivo.
Postoji milion različitih iskustava, ovo je moje, neka moja mala ispovest vezana za odlazak.

Ipak, ostajte ovde…

Ostavite komentar