VAŠ STAV

Pismo iz Australije: Treba biti besan, očajan, gladan, da bi se golim grudima išlo na kordone.

PRENOS UŽIVO

Piše: Miroslav Olenjin

Subotu veče sam proveo ležeći na kauču i gledajući naizmenično u dva ekrana – televizor na kojem se davao neki film i monitor kompjutera, na kojem sam namestio direktan prenos protesta iz Beograda.

Film na tv-u sam već gledao. Karpenterov ‘Stvor’ iz 1982. Dobar hororac, možda Karpenterov najbolji.

Kao, istraživači na severnom polu otkrivaju vanzemaljski organizam koji ubija ljude i životinje, a zatim imitira njihov oblik. Nije u pitanju toliko SF koliko studija strave, podsećanje da je od svega najstrašniji upravo strah. Dobar je Karpenter, dobre filmove je pravio.

Što se tiče prizora demonstracija u Beogradu i oni su mi delovali više nego poznato.

Iz Srbije sam otišao u aprilu dve hiljade treće, neposredno pošto su ubili Đinđića. Do tada sam praktično svih svojih 30 godina proživeo u rodnom Beogradu, gde sam prisustvovao i 9. martu i Vidovdanskim demonstracijama (čuvenim po onom ‘Ja sam sa fama, šifela Srvija!’) i lupanju u šerpe i tromesečnim šetnjama po zimi.

Bio sam u Beogradu i svih 78 dana bombardovanja, a i kad je izbio 5. oktobar.

A onda sam otišao. To što je konačno svrgnut Milošević, nekako me se nije mnogo emotivno dotaklo. Imao sam u to vreme svojih ličnih briga, a i onako, da budem iskren, činilo mi se da je sve to došlo prekasno.

Bezmalo deset godina borbe sa režimom, pisanje, ubeđivanje, arlaukanje, sukobi sa policijom… Da bi onda sve palo u jednom danu, tako što je bespomoćne Srbe organizovala sama CIA i instruirala ih kako da sruše sopstvenu vladu. I tako što se Đinđić pomogao SAJ-om i zemunskim kriminalcima da dođe na vlast, tim istima koji su se nešto kasnije okrenuli protiv njega i upucali ga.

Prvih deset godina u Australiji nisam imao mnogo vremena da mislim o rodnoj zemlji.

Posao, četvoro dece, uči, radi, menjaj pelenice… Da mi je neko davao samo po dolar za svaku usranu pelenu koju sam promenio, imao bih danas poveću sumu na računu, ali dobro… Supruga je potegla i više od mene, naravno.

Tu i tamo bih stigao da preko interneta pitam moje drugove koji su ostali u Srbiji kako se stvari tamo odvijaju.

Nikad bolje! – govorili su mi. Sve se promenilo. Svi rade, ima posla, investicije, otvaraju se firme, ne bi prepoznao Beograd kad bi sad navratio, kazali su.

Stvarno? Pa lepo, kažem, drago mi je da vam dobro ide.

A u sebi sam se mislio – šta to može da bude toliko drugačije?

Iste zgrade, iste ulice…. isti i ljudi. Koje su to fabrike mogli da dignu u međuvremenu, kojim parama?

Slegnem ramenima i teram dalje moj život. Sa porodicom sam iz Perta prešao u Brisban, iz Brisbana u Adelaidu. Penješ se stepenik po stepenik. U svakom gradu radiš u drugoj firmi i srećeš nove ljude.

Ima i ovde prijatelja, druženja i lepo provedenog vremena, da ne misli neko da se na Zapadu ‘samo radi’. Australija i nije neki Zapad, svakako ne geografski. Ima egzotične hrane i prelepih mesta od kojih zastaje dah. Sneg nisam video, evo već 14 godina, ali zato sam na plažu mogao da odem kad god sam hteo. I bazena i drugih čuda ima ovde koliko voliš. Radi, ćuti i uživaj u životu, bez da smetaš drugima. Australija je sva u tome.

Dotle, tamo kod vas… Išlo vam je dobro ili ste bar vi tako mislili, mislili ste da nekud stvarno idete i nekud stvarno stižete, sve dok nije otkucala 2008.

Udarila kriza u svetu, zavrnule se slavine, povukle donacije, presušili krediti.

Od te 2008. Srbija i ceo taj region klize nadole. Dobro, ne moram da vam objašnjavam to što sami znate bolje od mene. Znate kako živite, znate šta vam se dešavalo. Uglavnom, sadašnje političko stanje na celom ex-YU Balkanu, izuzev možda u Sloveniji, direktna je posledica tog postepenog ekonomskog i demografskog opadanja.

Vi tamo u Srbiji, na primer, ne biste sad imali SNS i Vučića da nije tako. Vučić nije bio ‘moguć’ onda kad sam ja živeo u Srbiji. Znam da nije. Naprosto, postojala je kritična masa inteligentnih i obrazovanih koja tako nešto nikad ne bi dopustila.

Bilo je fantastičnih intelektualaca u opoziciji. Čak i ondašnji Miloševićev SPS, iz današnje perspektive, deluje gospodski i akademski u poređenju sa ovom Vučićevom SNS partokratijom. Jeste SPS imao Raku Radovića, Bidžu, Kertesa i Radomana Božovića, ali je imao i jednog Slobodana Unkovića. Imao je Mihaila Markovića, Branu Crnčevića, Dušana Kanazira…

Ovi koje vi danas imate su trabanti i vazduplohovi. Ljudi koji se nikad u normalnim okolnostima ne bi uspentrali do vrha vlasti, baš kao ni sam Vučić.

Ali i to vam je jasno, jasnije nego meni, pa da ne dužim.

Vraćam se na subotnje demonstracije. Lepo je, kao prvo, videti te ljude, koji su moji ljudi, na kraju krajeva. Ta lica!

Znate, dok mi je pokojna majka bila u poseti u Brisbanu, da vidi unuke, odemo mi tako u neki veliki šoping centar gde se vrzma mnogo sveta i ja joj s vremena na vreme pokažem na neke koji bi dolazili nama u susret sa rečima – ‘evo gledaj, ovi su naši.’

Sačekamo da oni polako došetaju i prođu pored nas, zauzeti svojim prepiranjem i gestikuliranjem, uz obavezno ‘jebi ga’, ‘sereš’ i sl. Vidiš, kažem majci, naši.

Stvarno, čudi se ona, kako si znao?

Pa vidiš majko, kad provedeš ovde određeni broj godina, naučiš po faci svakoga iz koje je zemlje došao. Razlikujem one iz Koreje od onih sa Tajlanda, i razlikujem Irca od Engleza i Italijana od Grka. Kako ne bih Jugoviće? Osim toga, niko se ne dernja na javnom mestu kao naši.

Gledam dakle ta beogradska lica, izdanje 2017. i milina mi je oko srca. Drago mi je i što vidim da su uglavnom dobro obučeni, ne mnogo različito od naroda ovde u Australiji. Doduše, u Australiji ljudi retko nose jakne, govorim za Adelaidu, a u Brisbanu, tropskom Kvinslendu, skoro nikad, jer su zime tople. I vidim nezadovoljstvo na licima tih ljudi, ali ne vidim bes. Nisu besni, ponavljam sebi, a trebali bi biti. Bez besa se ne može pokrenuti težak točak istorije. Treba biti besan, očajan, gladan, da bi se golim grudima išlo na kordone.

Ovim ljudima to naravno ne pada na pamet. Oni šetaju, subota je, što ne bi? Više gledaju u svoje telefone nego oko sebe. Dižu telefone u vis, prave selfije, stavljaju svoje slike na Fejsbuk da bi se videlo da su bili u šetnji.

Šetnja i samo šetnja, ništa više od toga nije posredi. Vidim čak i parove kako guraju kolica sa bebama.

Pa, dragi moji, tako se ne juriša na vlast, niti vlast ima ikakvog razloga da se takvih demonstracija plaši.

Ja razumem te mlade ljude, to jest’ mislim da ih razumem i u svakom slučaju se trudim da ih razumem iako ne živim više tamo i nisam više mlad.

Ta omladina računa da ima i plan B, a to je da diplomiraju i negde se jednostavno isele.

Možda dođu i ovde u Australiju, ko zna. Te koje ste gledali na protestima zateći ćete sutra u redu pred nekom ambasadom. Neko čeka da diplomira, neko da mu odobre vizu.

Srbiju svake godine napusti, kako se računa, oko 65,000 stanovnika. Uglavnom je to mlad urban svet kakvog vidite i na tim protestima. Dakle, svake godine iz Srbije ode upravo ta i takva masa ljudi koju ste imali u subotu.

Upravo kad Vučić bude završavao svoj petogodišnji mandat predsednika, u Srbiji neće biti pet puta toliko ljudi. Ko će ga onda sprečiti da ne uzme još jedan mandat?

Možda to i nije njihova briga. Ako nije njihova onda ne bi trebala da bude ni moja, reći ćete. Da, na to se svodi.

Izgubismo državu jer nikako da se složimo čija je to briga.

A Australija?

Pa, lepo je ovde. Ima zanimljivih stvari da se vide. Uvek možete da dođete u neku zemlju poput ove, ako se tako odlučite. Ili mi se čini da ste se već odlučili? Hm?

Miroslav Olenjin, 10. 04. 2014.

Foto: Miroslav Olenjin/Privatna arhiva, Screenshot/ Youtube

Ostavite komentar