VAŠ STAV

Politički život Aleksandra Vučića više ne zavisi od Zapada nego od Albanaca – da li će prihvatiti „rešenje“ koje se zove razgraničenje

Vučić ne menja gubitnički pristup

Na političkoj sceni u vezi s Kosovom i Metohijom sve se uzburkalo osim politike predsednika Srbije.

Politički život Aleksandra Vučića više ne zavisi od Zapada nego od Albanaca – da li će prihvatiti „rešenje“ koje se zove razgraničenje
Piše: Slobodan Samardžić

Toliko je povoda da se bar minimalno revidira ta politika, da se makar taktički okuša drugačiji pristup od sadašnjeg gubitničkog. Ali, ništa od toga. Kao da predsednika uprkos zbivanjima vodi neka zvezda vodilja s kojom on ima dogovor a ona s njim planove.

I pre Pariza, koga smo se svi zastideli sem predsednika, on je po ko zna koji put od kosmetskih Albanaca dobio izazovni povod da povuče aktivni potez. Kada je pošao u Pariz na sastanak sa Tačijem, domaćoj javnosti je saopštio da tamo ide da od Mogerinijeve traži intervenciju povodom carine od deset odsto, kojom se krši Cefta sporazum. Informativna služba visoke predstavnice je saopštila da je jedina tačka bio razgovor o pravno obavezujućem sporazumu. Povodom albanskog prekršaja Cefta sporazuma javila se portparolka Evropske službe za spoljne poslove, čija je kritika vlasti tzv. Kosova bila do te mere opasna da su oni posle nedelju dana pojačali carinske dažbine na srpsku robu za deset puta. Tačno je da se u međuvremenu dogodio kolaps njihove Interpol avanture, ali povod nezadovoljstva je, šire gledano, pogodio jedan regionalni sporazum do kojeg je EU i te kako držala.

Ali, ni značajna pobeda na glasanju u Dubaiju (Interpol), ni carinsko divljanje albanskih vlasti u pokrajini nisu Vučića pomerili sa mesta, tj. sa njegovog predodređenog puta. Dok je u prvom slučaju Albance očinski tešio zbog poraza, u drugom je odmah ne samo rekao, nego i odlučio, da kontramere ne dolaze u obzir. Ni egzemplarno hapšenje četvorice Srba, od kojih su trojica pripadnici kosovske policijske službe, nije predsednika Srbije pogodilo u onaj centar nervnog sklopa čiji je zadatak da reaguje državnički a ne podanički.

Vučić jeste privremeno prekinuo razgovore u Briselu, ali to je učinio i posle hapšenja Marka Đurića, pa ih je nastavio a da njegovi TV uslovi nisu bili ispunjeni. Da li je to ovoga puta ozbiljna pretnja koja bi negirala našu tvrdnju da predsednik Srbije u kosmetskoj politici nije povukao nijedan aktivni potez i da je sve što je do sada radio bila samo reakcija na zapadni podražaj. Čisto sumnjam. On je računao, kao što je i rekao, da će EU naterati Albance da povuku svoje carinske mere, pa da jednom izađe kao pobednik. Teniski rečeno, da dobije bar jedan gem. Ali, sve što je sa evropske strane došlo govori da oni nisu voljni da Albance urazume čak ni u stvarima koje se tiču njihovog posebnog aranžmana – Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, koji se u trgovinskim pitanjima oslanja na Cefta sporazum. Kao da znaju da će Vučić popustiti i bez toga, oslonjeni na svoje šestogodišnje iskustvo u „saradnji“ sa njim. Oni znaju da njegove kritičke reakcije nisu bile manje principijelne ni kada mu je postalo jasno da od zajednice srpskih opština nema ništa, ni kada je hapšen Marko Đurić, ni kada se Tači pod Rosu-kišobranom šepurio po Gazivodama.

To što se sada Vučić i Haradinaj nadjačavaju u vikanju – jedan kaže, nema pregovora dok se carine ne ukinu, a drugi, nema ukidanja carina dok Srbija ne prizna Kosovo – kao da mnogo ne brine zapadne gazde. Sve je to još u okviru prećutnih pravila igre, mada deluje kao da je van njihove margine. Zašto Vučić ne obori Haradinajevu vladu kada mu je takav potez pod rukom? Zašto ne izvede Srpsku listu iz te iste vlade, sa svim srpskim ministrima i poslanicima? Pa zato što to nije učinio u svim prethodnim slučajevima. Zbog svega toga, Vučić je za zapadne političare krajnje predvidljiv, a privid da on sada vuče uže na svoju stranu ima balans u činjenici da se predsednik Srbije drži o konac koji se zove „razgraničenje“. Sa njihove tačke, to mu je dovoljno, a sa njegove tačke taj končić je njegov politički život. I taj život više ne zavisi od Zapada – oni su mu ga velikodušno pružili, nego od Albanaca – da li će prihvatiti „rešenje“ koje se zove razgraničenje.

I zato je vrlo verovatno da će se razgovori nastaviti u dogledno vreme. Ne sumnjam da će zapadnjaci pomoći Vučiću da časno povuče svoj „uslov“. Zbog čega su ćutke prešli preko njegove autokratije i njenog čeda – kontrolisanih medija. Postojeću napetost povodom nedostatka hrane, lekova, možda i struje za kosmetske Srbe svi zajedno će pojačati simuliranjem predratne psihoze, ambijenta u kojem će predsednik Srbije odigrati odlučujuću mirotvoračku rolu. Otići će na pregovore ne zbog sebe nego radi svih nas.

Ova današnja bura služi budućem zatišju. Bar se tako planira. Kada se pregovori nastave, u jednom momentu karte se moraju otvoriti. Videćemo šta razgraničenje stvarno znači. Da li će se u primeni držati njegovog standardnog međunarodnopravnog značenja, ili će, kako Vučić neobavezno zamišlja, Srbija dobiti nešto više od puke korekcije (postojećih) granica. Videćemo pošto predsednik države i njegova svita daju Kosovo i Metohiju, tj. dobijaju ono nešto. Ali, sasvim sigurno, biće to još veća i žešća parada medijskih marifetluka, referendumskih i izbornih manipulacija i zapadnih „usluga“, prema kojima će makedonski slučaj delovati samo kao pena malih talasa. Biće to, najzad, test za ućutkanu većinsku Srbiju da pokaže da li je politički mrtva ili još uvek živa.

Autor je profesor Univerziteta u Beogradu i predsednik Državotvornog pokreta

Izvor: Danas

Ostavite komentar