SRBIJA VAŠ STAV

Poštovani svi, pun mi vas je da ne kazem šta!

Otvoreno pismo ne znam kome, pišem jer su u modi:
Ilustracija, Jutarnji glasnik, Screenshot/ Youtube

Poštovani svi, pun mi vas je da ne kazem šta. Jednako mi je muka i od uzročnika ovog haosa, kao i od glupe mase koja ćuti i ne preduzima ništa. Idete mi na živce.

Trideset godina čekam to bolje koje ne dolazi. Ne zanima me koje ste boje, da li ste levi, desni, srednji, gornji, donji… činjenica je da se vi samo smenjujete, a stvari ostaju iste.

Muka mi je od novinskih naslova, iako ih viđam samo u prolazu, novine ne kupujem. Muka mi je i od portala i društvenih mreža. Muka mi je od televizije, koju takođe nemam već deceniju i više, iako mi uporno naplaćujete pretplatu. Muka mi je i od radija, jer ste tamo pozapošljavali horde nepismenjakovića koji misle da je zabavno slušati njihova iživljavanja i kreveljenja… grozni, neharmonični glasovi, sa ogavnom dikcijom.

Grozim se pravopisnih i gramatičkih grešaka, svuda, pa čak i u udžbenicima. Ježim se od ustanova, pošti, banki, domova zdravlja, kancelarija za ovo i ono, šefova odeljenja, načelnika, referenata. Gde samo iskopavate tolike količine budala?

E onda :

Svi ovi koji se kao nesto šlihtaju za sendvič i crvenu, gori su od dama koje rade po petljama i raskrsnicama. Posao prostitutke podrazumeva maštu i umeće. Bar u nečemu. Šarm… Vi ni toga nemate.

Muka mi je i od ovih koji ćute. Ćutanje je odobravanje.

Muka mi je i od ovih što se bune, a čim ih pitaš da potpišu neku peticiju ili da izađu javno sa svojim stavom „ne bi da se zameraju“ jer znaš, dobijaju stipendije, materinske dodatke, dečje dodatke. Sveli ste se na socijalu i to na socijalu koju morate da kupite ćutanjem. Fuj! Megafuj!

Nije mi žao svih tih, nikoga ko neće sam za sebe da se bori i izbori. Ko večito čeka da neko drugi za njega odradi ono najteže. Ko ne sme svoje ime ili ne daj bože glavu, da stavi u opasnost. Nedostatak volje i ambicije, nedostatak hrabrosti, smećarite svoje sopstvene živote,preturate po otpadu ko zna čijem i smatrate da živite. Mrtvaci koji dišu. Žali bože vazduha. Očekujete da vas neko razume ili žali?

Hoću jedan normalan dan. Hoću pun rezervoar goriva. Hoću da jednom vidim nulu na računu za struju. Hocu da uđem u market i kupim sve šta mi treba, bez da „na grubo“ sračunavam koliko vredi to što je u korpi. Danas sam ostala dužna 20 dinara u Univeru. Za šest artikala. Mleko, kafa, toalet papir, ulošci, voda i asepsol. Šta je od toga trebalo da izbacim?

Hoću normalne ulice, normalne susede, normalne ljude na šalterima, hoću da mi rade svi aparati po kući, a ne da crkavaju od neprekidnog štrecanja struje, hoću puteve bez rupa, hoću novi nameštaj, hoću svoj život. Ko ima pravo da mi to ospori?

I zato mi je muka podjednako i od onih zbog kojih to nemam i od onih koji kao i ja nemaju, ali ništa ne preduzimaju.

Nemamo više ni svoj mir. Ni pravo na mišljenje. Ni pravo na slobodan govor. Ne mogu da stanem i pričam sa nekim, a da mi iza leđa ne stoji sto špijuna koji će da prenose o čemu smo pričali, jer mi smo „protiv“. Znam da me pratite na FB. To mi pomalo i imponuje. Znam da mi zabadate nos u tanjir, džep, znam da mi buljite preko kapije svaki put kad prođete mojom ulicom, znam da pričate o meni i znam i šta pricate o meni. Ne smeta mi. Smeta mi što se ne borite za svoje živote. Jer da se borite za svoj život, ne biste imali vremena za moj. A onda, kad bi se zajedno izborili svako za svoj život, opet bismo bili prezauzeti uređivanjem i organizovanjem istog, pa ne bi bolesno buljili jedni u druge.

Eto, pa čitajte. Otvoreno, besmisleno pismo.

Autor: M. E. P.

Jutarnji GLASnik

[frontpage_news widget=“13129″ name=“Prethodni članci“]

Ostavite komentar