Papa Franja: Današnja društva su bez očeva

Razgovor sa papom Franjom počinje njegovim tumačenjem najpoznatije hrišćanske molitve Oče naš.
Foto: Screenshot/ Youtube

Piše: Marko Poca

– Jedna reč u odnosu na mnoge druge draga je nama hrišćanima zato što je to reč kojom nas je Isus naučio da Boga zovemo „ocem „. Smisao ove reči dobio je novu dubinu od onoga trenutka kada se Isus obraća Bogu kako bi pokazao svoj odnos s njim. Blažena tajna intimnosti Boga oca, Sina i Duha svetog, koji nam je otkrio Isus, je srce nade hrišćanske vere.

„Otac“ je reč koja je svima poznata, univerzalna reč. Ona ukazuje na suštinski odnos čija stvarnost traje od kada je sveta. Danas smo stigli dotle da se tvrdi da su današnja društva bez očeva. Drugim rečima, posebno u zapadnim društvima, figura oca kao da simbolično ne postoji, nestaje ili je uklonjena. U prvom trenutku to je shvaćeno kao neka vrsta oslobođenja, oslobođenje od oca – gospodara, oca koji predstavlja zakon koji je nametnut spolja, oca koji je cenzor dečije sreće i prepreka na putu emancipacije i autonomije mladih. Istina je da je u pojedinim kućama u prošlosti vladao autoritarizam, čak i ugnjetavanje: roditelji su tretirali decu kao robove, ne poštujući njihove lične potrebe tokom razvoja.

To, naravno, nije dobro, ali kao što se često dešava ide se iz jednog ekstrema u drugi. Problem današnjeg društva nije nametljivo prisustvo očeva, nego njihovo odsustvo, skrivanje. Očevi su toliko fokusirani na sebe i na sopstveni posao i na ideju o sopstvenim individualnim ostvarenjima, tako da zaboravljaju na porodicu. Zaboravljaju na decu dok su mali i dok odrastaju. Još kao biskup u Buenos Ajresu video sam njihova osećanja jer su se osećali poput siročadi stoga sam često pitao očeve da li se igraju sa svojom decom, da li imaju hrabrosti i ljubavi da „gube“ vreme sa svojom decom. Odgovori su bili tužni, u najvećem broju slučajeva: „Ah, ne mogu, imam puno posla…“ Očevi nisu posvećivali vreme svojoj deci koja su rasla, nisu se igrali s njima, ne, nisu „gubili“ vreme s njima.

Želeo bih da kažem svim hrišćanskim zajednicama da moramo da budemo pažljiviji. Nedostatak očinske figure u životu dece stvara praznine i rane koje mogu biti ozbiljne. U suštini devijacije koje se kasnije javljaju kode dece i adolescenata mogu biti prouzrokovane nedostatkom dobrih primera i vodilja s autoritetom kroz svakodnevni život, ali i nedostatkom zbližavanja i roditeljske ljubavi. Mnogo je ozbiljniji taj osećaj siročadi nego što možemo da zamislimo.

Postaju siročad u porodici jer su očevi često odsutni, fizički odsutni, ali i kada su prisutni ne ponašaju se kao očevi, ne razgovaraju sa svojom decom, ne vrše edukativnu ulogu, ne pružaju deci primer svojim ponašanjem koji uvek treba objasniti i rečima, principe, vrednosti, pravila života koji su deci neophodni kao hleb. Edukativni kvalitet očevog prisustva je neophodan mnogo više od neophodnosti oca da radi i bude daleko od kuće, Ponekad se čini da očevi ne znaju koje mesto da zauzmu u porodici i kako da vaspitavaju decu. Pošto imaju tu dilemu, povlače se, oklevaju, zapostavljaju svoju odgovornost ili stvaraju odnos „jednakih“ s decom. Istina je da roditelji treba da budu drugari s decom, ne zaboravljajući da su očevi. Ako se otac ponaša samo kao drugar, stvara odnos jednakosti s detetom, a to neće koristiti detetu.

Taj problem vidimo i u civilnom društvu. Civilno društvo, kao i njene institucije imaju određenu odgovornost – možemo reći očinsku – prema mladima, odgovornost koju ponekad zanemari ili ne obavlja na pravi način. I društvo ih često napušta poput siročadi i ne nudi im stvarnu perspektivu. Mladi na taj način ostaju bez sigurnih puteva kojima bi trebalo da zakorače, bez učitelja kojima mogu da veruju, bez ideala koji bi im mogli biti vodilja, bez vrednosti i nade koje bi im svakodnevno bile od pomoći. Nameću im se idoli, ali im je ukradeno srce, nudi im se san o zabavi i zadovoljstvima, ali im se ne nudi posao. Zavaravaju ih božanstvom novcem, a ne pokazuju im se prava bogatstva.

Svima će dobro doći, i očevima i deci, da poslušaju obećanje koje je Isus dao svojim učenicima: „Neću vas ostaviti sirotne, doći ću k vama“. On je put kojim treba ići , učitelj koga treba slušati, nada koja može promeniti svet, jer ljubav pobeđuje mržnju tako da može biti i budućnosti u bratstvu i miru za sve.

Molitva Oče naš nastavlja se na možda zbunjujući način. Kaže „da se sveti ime tvoje“. A kada čujem reč ime na pamet mi pada izraz uobičajen u mom mestu: „Važno mu je da održi dobro ime“. Kako Papa tumači posvećivanje Božjeg imena koje je samo po sebi sveto? Možda je neko tu svetost uzeo, profanisao je, a mi tražimo od Boga da je svojom milošću ponovo očisti?

– „Da se sveti ime tvoje“ u nama, u meni. Toliko puta mi vernici, mi hrišćani pružamo žalosno, ružno svedočanstvo. Govorimo da smo hrišćani, kažemo da nam je jedan otac, a živimo kao, neću reći životinje, ali kao osobe koje ne veruju ni u Boga, ni u čoveka, bez vere. Živimo ponekad čineći zlo, živimo ne u ljubavi nego u mržnji, u nadmetanju, u ratovanju. Zar se sveti ime njegovo u ime Božje hrišćanima koji se međusobno bore za prevlast? Da li se sveti ime njegovo u životu onih koji unajmljuju plaćene ubice da se reše neprijatelja? Da li se sveti ime njegovo u životu onih koji se ne brinu za sopstvenu decu? Ne, tu se Božje ime ne sveti.

Iskustvo koje proživljavam u zatvoru podseća me na vašu priču. Poznajem zatvorenika koji svaki put kada uđe u crkvu zaspi. Jednom sam probao da mu kažem: „Slušaj, možda i nije lepa navika zaspati u crkvi.“ On mi je veoma lepo odgovorio: „Znaš, ja sam pomalo luckast i nigde ne uspevam da zaspim. Jedini trenutak kada ne mislim ni na šta je baš taj u crkvi.“ Setio sam se kada vam je dečak, na ispovedi, rekao kako povremeno dok moli zaspi, a vi ste mu odgovorili: „Nema veze, on te u svakom slučaju gleda.“ Taj zatvorenik me uči šta znači i kako se „sveti“ ime Božje.

– Prepustiti se njegovom pogledu. I ja kada molim ponekad zaspim, a sveta Tereza od Deteta Isusa govorila je da se to i njoj događa. a Gospodu Bogu sviđa se kada neko zaspi. Kaže Psalam 130 ili 131, kako ih ko računa, mislim na onaj kratki: „Smeran sam i krotak dušom svojom, kao dijete kraj matere; kao dijete duša je moja u meni“ To je jedan od mnogi načina posvećivanja Božjeg imena, osećati se kao dete u njegovim rkama.

Ali Božje ime je Milosrđe.

– Jeste, Milosrđe, to je tačno. Sve oprašta, oprašta sve. Jednom je u Buenos Ajres stigla statua Bogorodice Fatimske i za bolesne je služena liturgija na velikom stadionu koji je bio pun ljudi. Ja sam već bio biskup, otišao sam da ispovedam, ispovedao sam pre i tokom liturgije. Na kraju, kada skoro više nije bilo nikoga, ustao sam i krenuo jer sam imao obaveze na drugom mestu. Međutim, prišla je neka sitna, skromna gospođa, sva u crnini , kako se odevaju žene u selima na jugu Italije, kada su u žalosti. Ali njene blistave oči osvetljavale su joj lice. „Želite da se ispovedite, ali vi niste grešni“, rekao sam joj. Ona je bila Portugalka i odgovorila mi je: „Svi smo grešni…“ „Onda pazite možda Bog ne oprosti .“ „Bog sve oprašta“, rekla mi je potpuno sigurna u to što govori. „A kako vi to znate?“ „Kad Bog ne bi sve opraštao, sveta ne bi bilo“, odgovorila mi je. Poželeo sam da joj kažem: „Izgleda ste vi studirali na bogosloviji!“ To je mudrost jednostavnih ljudi koji znaju da imaju oca koji ih uvek čeka. Bog ne čeka da pokucaš na njegova vrata, nego on kuca na tvoja, da ti uznemiri srca. On tebe prvi čeka. Volim to da kažem na španskom: Bog nas primerea.

Preduhitri nas, čini to pre nas.

– Preduhitri nas, čini to pre nas, to je milosrđe.

U nastavku razgovora papa objašnjava značenje „i oprosti nam dugove naše, kao što i mi opraštamo dužnicima svojim“.

– U molitvi koju nas je on sam naučio – to jest Oče naš – Isus nam kaže da od Oca molimo: „Oprosti nam dugove naše, kao što i mi opraštamo dužnicima svojim.“ Na kraju dodaje komentar. „Jer ako oprostite ljudima sagrješenja njihova, oprostiće i vama Otac vaš nebeski. Ako li ne oprostite ljudima sagrješenja njihova, ni Otac vaš neće oprostiti vama sagrješenja vaša.“ (Mt 6,12.14-15). Ne može se živeti bez opraštanja, ili se barem ne može živeti dobro, posebno u porodici. Svakog dana jedni drugima učinimo nešto nažao. Treba da računamo na te greške, koje su posledica naše slabosti i naše sebičnosti. Međutim, od nas se traži da odmah zalečimo rane koje nanosimo sebi, da odmah ponovo povežemo niti koje u porodici pokidamo. Ako predugo čekamo, sve postaje puno teže. A ima jednostavna tajna za lečenje rana i za otklanjanje optužbi. To je: ne dozvoliti da dan završi bez izvinjenja i traženja oproštenja, bez pomirenja muža i žene, roditelja i dece, braće i sestara… neveste i svekrve!

Ako naučimo tako da živimo u porodici, tako ćemo se ponašati i izvan nje, gde god bili. Lako je u vezi s ovim biti skeptičan. Mnogi – pa i među hrišćanima – smatraju da je ovo preterivanje. Kaže se: da, to lepo zvuči, ali je nemoguće provesti u delo. Ipak, Bogu hvala, nije tako. Naime, upravo primajući oproštenje od Boga mi smo sposobni da opraštamo drugima. Zato nas Isus poziva da ove reči ponavljamo svaki put kada molimo Oče naš, to jest svakog dana. I nužno je da, u ponekad nemilosrdnom društvu, postoje mesta kao što je porodica, gde ćemo učiti da opraštamo jedni drugima.

U maloletničkom zatvoru koji se nalazi na ostrvu Nizida blizu Napulja jedan dečak je bio dirljivo iskren prema meni: „Ima samo jedna rečenica koju uveče pre spavanja ispod pokrivača ponavljam: gospode izbavi me od zla.“ Kada sam to čuo od šesnaestogodišnjaka, sagledao sam svu konkretnost zla. U svojim katihizama često govorite o Sotoni i raskrinkavate ga.

– To je zlo. Zlo nije nešto neopipljivo što se širi poput magle u Milanu. Zlo je osoba, Sotona, koja je vrlo lukava. Gospod nam kaže da kada ga jedanput isteramo, on ne odlazi nego se nakon nekog vremena kada je čovek rastresen, možda i nakon nekoliko godina, opet vraća gori nego ranije. On u kuću ne ulazi nasilno. Ne, Sotona je vrlo pristojan, on na vrata kuca i zvoni, ulazi sa svojim tipičnim zavođenjima i sa svojim prijateljima. Na kraju krajeva, to je smisao rečenice: „ne dozvoli da upadnemo u zlo“. Treba biti lukav, u pozitivnom smislu te reči, biti budan, biti u stanju da shvatimo Sotonine laži s kojim se, u to sam uveren, ne može razgovarati. Kako se Isus odnosio prema Sotoni? Ili ga je terao ili se, kao što je to učinio u pustinji, služio Božjom reči. Ni Isus nikada nije započeo razgovor sa Sotonom jer ako s njim počneš da razgovaraš onda si izgubljen. On je pametniji, pa te nadmaši, učini da ti se zavrti u glavi i na kraju si izgubljen. Ne drugačije, nego „odlazi od mene, odlazi.“

Oduševio sam se čitajući vaš tekst u kome ste citirali rečenicu velikog pesnika Leona Bloa: „Ko se ne moli Bogu…“

– … moli se Sotoni.“

Nema alternative. Kažete da Zlo treba da pišemo velikim početnim slovom, jer ono ima „ime i prezime“.

– Baš tako.

I u našoj kući?

– Da, i u kući. Sotona je lukav i pretvara se da je prema nama pristojan. Prema nama sveštenicima, nama biskupima: ulazi s obzirom, ali stvari se na kraju loše završe ako ih na vreme ne uočiš.

Razgovor i intervju pape Franje za televiziju TV 2000, vođen u avgustu 2017, sa sveštenikom Markom Poca, koji je ujedno i paroh u padovanskom zatvoru, prerastao je u zanimljivo i inspirativno štivo. Marko Poca je, takođe, i redovni tumač Jevanđelja za televiziju RAI 1, a na stanici TV 2000 vodi program Oče naš. Upravo za ovaj program Sveti otac je tumačio najpoznatiju hrišćansku molitvu. Papa Franja objašnjava ovu molitvu i odgovara na pitanja svog sagovornika. Svetsku premijeru, na italijanskom jeziku, knjiga je imala krajem novembra 2017. Ovih dana knjiga će, u izdanju izdavačke kuće NOVOLI, biti objavljena i u Srbiji, pre nego što će je ugledati čitaoci na engleskom i nemačkom govornom području, gde će se knjiga pojaviti u prvim mesecima 2018.

Izvor: Danas

Prethodni članci

Ostavite odgovor