Državi je jasno da će izgubiti sledeće izbore ako crkva ustane protiv nje
DRUŠTVO VERA I VEROVANJE

Sava Janjić: Kosovo i Metohija nije pitanje politike, već opstanka našeg naroda

Bez distanciranja od ultra-nacionalističkih ideja zasnovanih na etnički čistim teritorijama sa idejama koje datiraju iz 19. veka, nema ni bolje budućnosti 

Srpska Pravoslavna Crkva na zasedanju Sv. Arhijerejskog Sabora u maju 2018. god. zauzela je jasan i nedvosmislen stav protiv priznavanja Kosova

Iguman manastira Dečani Sava Janjić na fejsbuk profilu napisao je da je ovih dana imao priliku da više stranih diplomata i novinara upozna sa stavovima zasedanja Sv. Arhijerejskog Sabora SPC o Kosovu i Metohiji u maju ove godine i stavovima  Crkve o problemima na Kosovu i Metohiji.

-Zato bih u sledećem tekstu izneo osnovne ideje o kojima redovno govorimo i koje zastupamo, dodao je iguman Janjić, čiji tekst prenosimo u celosti

„Srpska Pravoslavna Crkva na zasedanju Sv. Arhijerejskog Sabora u maju 2018. god. zauzela je jasan i nedvosmislen stav protiv priznavanja Kosova*, koje se već 20 godina i pored prisustva međunarodne zajednice ovde oblikuje pre svega kao etničko albansko društvo. U ovakvom društvu se Srbi i pripadnici drugih nevećinskih zajednica i dalje vrlo često tretiraju kao drugorazredni građani i pored zakona koji štite njihova prava i polaze od činjenice da su sve zajednice ravnopravne.

Priznavanje takvog društva od strane Srbije, EU i UN, kao nezavisne države značilo bi, pored mnogo čega drugog, i direktnu podršku procesu tihog etničkog čišćenja koje se posle tragdije 1999. godine nastavlja uprkos međunarodnom civilnom i vojnom prisustvu. To je, između ostalog, i razlog zašto nezavisnost Kosova* predstavlja problem i za 5 EU zemalja ali i mnoge druge zemlje u svetu.

Svaka priča o „podeli“ direktno vodi u krvoproliće

Naša Crkva je zato zauzela oštar stav protiv svake vrste podele ili razmene teritorija, jer to neminovno vodi priznanju ostatka Kosova* kao nezavisne etničke-albanske države ili čak priznavanju tog dela Kosova*, gde živi većina Srba i gde su naše najveće svetinje, delom velike tzv. Albanije, što bi neminovno vodilo nestanku Srba sa ovih prostora. Naša Crkva je uvek polazila od potrebe adekvatne zaštite našeg naroda i svetinja na KiM, posebno imajući u vidu nastavak višegodišnjih pritisaka na naše svetinje i ljude i gotovo svakodnevna kršenja prava.

Predstavnici naše Crkve redovno insistiraju posebno na pravu na održiv povratak svih koji su bili prinuđeni da napuste svoje domove nakon oružanog konflikta 1999.god. To ostaje naš prioritet, ali je i naše moralno pravo i dužnost, jer pogotovo za nas koji ovde živimo, Kosovo i Metohija nije pitanje politike, već opstanka našeg naroda koji je istovremeno i naša živa Crkva. Ćutanje na probleme našeg naroda bilo bi neoprostivo i naša Crkva je vekovima bila živo angažovana na opstanku naroda jer taj narod zapravo i čini našu Crkvu.

Naravno, ništa od toga nije moguće obezbediti u scenariju „razgraničenja“ jer bi većina Srba ostala u etnički čistom albanskom Kosovu*. Imajući u vidu protivljenje i većine kosovskih Albanaca ovom scenariju (naravno, iz sasvim drugih razloga) svaka priča o „podeli“ direktno vodi u krvoproliće. Iza same ideje „razgraničenja između Srba i Albanaca“ krije se zapravo ideja stvaranja etnički čiste teritorije na najvećem delu Kosova i Metohije odakle bi na iseljavanje bilo prinuđeno preko 80.000 kosovskih Srba, a naše najveće svetinje bile zauvek otuđene od našeg naroda i Crkve.

Oni koji upravo ovaj scenario smatraju za preduslov za navodni napredak Srbije, izgleda kao da zaboravljaju da se svesnim žrtvovanjem onoga što je vekovima čuvano i stvarano zarad kratkotrajnih interesa ne može izgraditi ni sreća srpskom narodu, ni mir ni stabilnost u ovom delu Evrope. Na sličan način Milošević je 1995. godine prepustio egzodusu krajinske Srbe jer su mu neki međunarodni političari iz tog vremena bili obećali da neće dirati pitanje Kosova i Metohije. Iz daljeg razvoja događaja jako dobro možemo da zaključimo čemu je ovakva defetistička politika vodila – indirektnoj podršci etničkom čišćenju koje su sprovele tadašnje hrvatske vlasti i proterivanju oko 200.000 Srba sa svojih vekovnih prostora u Krajini.

Printscreen
Evropa ne želi nerešene slučajeve, još manje su joj potrebni režimi koji počivaju na autokratiji i etničkom partikularizmu

Ako bi ideju podele tj. razmene teritorija između Beograda i Prištine EU i SAD sada podržali, bio bi to prvi put da je nakon Drugog svetskog rata podržano stvaranje etnički i verski čistih prostora u Evropi. Ovakve vrste „konačnih rešenja“ zato više podsećaju na najmračnije periode evropske istorije i dogovore između političara koji su se igrali ljudskim životima, crtajući karte na salvetama ili u svojim kabinetima.

Nije zato ni čudo da su upravo ovu ideju uz otvoreno pominjanje razmene stanovništva podržali ultra-nacionalisti koji su iste ideje zagovarali i u toku jugoslovenskih ratova 90tih godina i da su mu se suprotstavili mnogi razumni ljudi koji su i tada digli svoj glas protiv proterivanja drugih ljudi samo zato što pripadaju drugom narodu ili veri. Nije ni čudo da zastupnike ideje etničkog i teritorijalnog razgraničenja u inostranstvu podržavaju upravo oni koji zagovaraju ekstremni nacionalizam i populizam. Naravno, odgovor nije ni u priznavanju Kosova jer barem za sada jasno vidimo kako budućnost KiM vide njegovi politički lideri proizašli iz bivše OVK i koliko sloboda Srbi i ostali ne-Albanci danas realno imaju, a koliko mogu da očekuju s ovakvim ponašanjem lokalnih političara.

Potrebno je zato mnogo rada na vladavini prava i demokratizaciji da bi se uopšte moglo govoriti o konstruktivnim rešenjima koji bi unapredili budućnost svih građana. Kao što Evropa ne želi nerešene slučajeve, još manje su joj potrebni režimi koji počivaju na autokratiji i etničkom partikularizmu što se jasno vidi iz rezervi nekih EU zemalja prema integraciji Zapadnog Balkana ukoliko ne dođe do ozbiljnih reformi i jačanja svesti koja je izgradila Evropu nakon haosa Drugog svetskog rata i povezala ljude koji su vekovima ginuli boreći se jedni protiv drugih. Primeri Grčke i Turske ili i Pakistana i Indije koji su svojevremeno izvršili etnička i teritorijalna razgraničenja, uz velike ljudske tragedije, pokazuju da takva rešenja ne donose stabilnost, već postaju nezaceljene rane koje tinjaju i predstavljaju stalni faktor nestabilnosti.

Eparhija nikada nije bila protiv puteva i povezivanja ljudi

Veoma je žalosno da se u Briselu nikada zapravo nije ni razgovaralo o zaštiti srpskih pravoslavnih manastira i kulturne baštine na KIM, što je jedan od vrlo važnih aspekata zaštite srpskog naroda na ovom prostoru. Odsustvo brige za najvažniji deo srpske pravoslavne duhovne tradicije i kulture je neshvatljivo i bez ikakvog opravdanja. SPC nikada zvanično nije konsultovana oko ovog dijaloga, iako je naša Crkva prilikom razgovora o Kosovu i Metohiji u Beču 2007. god. bila direktno uključena od strane tadašnje Vlade i dala važan doprinos u iznalaženju mehanizama zaštite.

Zahvaljujući principima Ahtisarijevog plana, koji Srbija nije nikada prihvatila zbog drugih razloga, neki elementi zaštite naše baštine (nažalost ne i svi) su na međunarodno insistiranje ipak uključeni u kosovski pravni sistem. Problem ostaje što se mnogi od tih zakona nedovoljno poštuju i često ne primenjuju. Najočigledniji primeri su uporno odbijanje opštinskih vlasti u Dečanima da u katastar upišu zemlju koja je priznata manastiru Visoki Dečani od strane kosovskog Ustavnog suda 2016.g. nakon maratonskog sudskog spora od skoro 15 godina, ali i više pokušaja da se ugrozi zaštićena zona pored manastira Dečani i lokalni put pretvori u međunarodnu magistralu prema Crnoj Gori.

Naša Eparhija nikada nije bila protiv puteva i povezivanja ljudi i zato smo uvek naglašavali da treba primeniti dogovor međunarodnih predstavnika i kosovskih institucija iz 2015. kada je tadašnja kosovska vlada počela sa izgradnjom zaobilaznice oko Manastira; počela, ali ubrzo i prekinula. Bio je to još jedan u nizu tzv. fantomskih projekata. Izgradnja takve saobraćajnice je istovremeno suprotna i principima UNESKO zaštite. Iako Priština i dalje insistira na članstvu u ovoj organizaciji, s druge strane najviši kosovski zvaničnicici pokušavaju da zaobiđu osnovne postulate UNESKO.

Savremeno evropsko društvo ne gradi se na principima plemenskog društva, kojim umesto institucija vladaju klanovi

Pokušaj promovisanja nacrta zakona o kulturnoj baštini iz 2015. koji je trebalo da celokupnu srpsku kulturnu baštinu proglasi vlasništvom vlade Kosova naišao je na jak međunarodni otpor i još jači otpor naše Crkve i bio je glavni argument u čvrstom stavu SPC protiv kosovskog članstva u UNESKO, naravno, pored niza drugih pravnih principa jer bi umesto bolje zaštite UNESKO članstvo postalo zapravo, kako stvari stoje, postalo sredstvo veće represije. Vladavina zakona se ne može zasnivati na kršenju zakona i jedno savremeno evropsko društvo graditi na principima plemenskog društva, kojim umesto institucija vladaju klanovi.

Očigledno je da pored postojećih zakona na čijoj primeni redovno insistiraju strani predstavnici, nezavisno od rasprave o tzv. statusu Kosova, treba raditi na iznalaženju najboljih mehanizama zaštite kulturne baštine koja treba da povezuje ljude, ali istovremeno i da zaštiti njihov identitet i slobodu veroipsovesti. Zakon o verskim slobodama Kosova* je još jedan problem. Iako je spremljen prilično dobar nacrt zakona zahvaljujući sugestijama Venecijanske komisije, zakon ostaje već skoro više od godinu dana neusvojen, što otežava i život naše Crkve na ovom prostoru, kao i život drugih verskih zajednica. Bez uspostavljanja vladavine prava i adekvatne zaštite svih građana, bez obzira na versku i etničku pripadnost, teško je govoriti o nekim drugim rešenjima i u tome je bila i ostaje najveća opasnost priča o podeli ili „razgraničenju“.

Bez distanciranja od ultra-nacionalističkih ideja zasnovanih na etnički čistim teritorijama sa idejama koje datiraju iz 19. veka, nema ni bolje budućnosti 

Zapravo skretanje pregovora na ovu stranu imalo je za cilj da se kosovska pitanja umesto procesa rešavanja, jednostavno „preseku“ kao Gordijev čvor i to stvaranjem etnički čistih teritorija u kojima bi se većina Srba na KiM sa svojim vekovnim svetinjama našla u neodrživoj situaciji. Sve priče o eventualnoj zaštiti Srba koji bi ostali s „druge strane granice“ i o navodno boljem životu i zaštiti nakon „razgraničenja“ apsolutno predstavljaju bacanje prašine u oči jer i u sadašnjim okolnostima, i pored niza zakona o zaštiti nevećinskog stanovništva i kulturne baštine, nažalost, vidimo ogromno odsustvo insitutcionalne svesti i primene tih zakona. Primena kompleksnih dogovora u odsustvu te svesti jednostavno nije realna niti održiva.

Otuda je principijelni stav koji Srpska Pravoslavna Crkva zastupa u vezi Kosova i Metohije u skladu sa jasnim i nedvosmislenim stavom Sv. Arhijerejskog Sabora iz maja 2018. god. bio i ostao – bez stvaranja uslova za normalan život ljudi, zaštitu baštine i slobode veroispovesti apsolutno je nerealno i moralno neprihvatljivo govoriti o bilo kakvim drugim političkim dogovorima barem u doglednom roku.

Ovaj stav nikako ne znači tzv. zamrzavanje konflikta, koje SPC mnogi zlonamerno imputiraju želeći da se reše „kosovskog bremena“ puštanjem našeg naroda i svetinja niz vodu, već proizilazi na insistiranju na osnovnim pravima i slobodama bez kojih ne može biti nikakvog održivog rešenja, a još manje rešenja problema koji ne bi postalo novi problem koji bi destabilizovao širi region i postao presedan za slične procese stvaranja etnički-čistih teritorija u Evropi.

Iz ne tako davne prošlosti Evrope jako dobro znamo u kom pravcu bi takva logika vodila evropski kontintent. Bez izgradnje jače institucionalne demokratske svesti, istinskog pomirenja zasnovanog na priznavanju svih nevinih žrtava, distanciranju od ultra-nacionalističkih ideja zasnovanih na etnički čistim teritorijama sa idejama koje datiraju iz 19. veka, nema ni bolje budućnosti ni za koga na Zapadnom Balkanu.

(fotografija – čuvena dečanska trifora, oltarski prostor na istočnoj fasadi hrama sa prikazom borbe između dobra i zla. U luneti prozora vide se zmaj i golub. Pored zmaja su životinjski motivi, a pored goluba biljni motivi. Prozor je rađen po ugledu na drevnu studeničku triforu iz 12. veka)
Crkva ima i dodanu dužnost i obavezu da afirmiše ideale koji su ne samo odredili duhovni i kulturni identitet našeg vernog naroda, već i naše duhovnosti

Naša Crkva ova pitanja suštinski ne posmatra kroz politički spektrum, pro ili anti-evropske stavove, jer Crkva u svom biću nadilazi pojam etnosa i granice i teži povezivanju svih ljudi u istini i pravdi Božijoj. SPC je danas kao i druge pravoslavne Crkve prisutna na svim kontintentima i nije više crkva čak ni samo srpskog naroda i povezuje pripadnike drugih naroda na hrišćanskoj tradiciji koju smo kao narod mi na ovim prostorima Raške i Stare Srbije izgradili u vreme Svetog Save i crkveno-institucionalno to osnažili dobijanjem autokefalije naše pomesne Crkve pre 1219. godine.

Ulazeći u jubilarnu godinu naša Crkva zato ima i dodanu dužnost i obavezu da afirmiše ove ideale koji su ne samo odredili duhovni i kulturni identitet našeg vernog naroda, već i naše duhovnosti, kulture kojim smo dali ne mali doprinos Evropi i celom svetu.“

Izvor:Jutarnji GLASnik                                              Foto:Screenshot

Ostavite komentar