VERA I VEROVANJE

„Upravo je to razlika između mene i Vas, ono što je za Vas sreća za mene je Božija volja!“

Bog se javi..

– „Dobar dan“, kaže mi gospođa blagim glasom… uredno uvezane sede kose, gotovo prozirno nebo-plavih očiju, vrlo prijatnog izgleda.

Dok ulazi u moju prodavnicu primećujem da drži jednu malu knjižicu u desnoj ruci, iz koje upadljivo viri zbog svoje nesrazmerne veličine, poveća gomila prospekata…
Kroz glavu mi u momentu proleti misao:
“Odlično… još,  jedan u nizu prevaranata najgore vrste, jedan od onih prodavača magle u vidu razglednice, koji će mi izvežbano tužnim glasom ponuditi da otkupim istu, a sve naravno u svrhu pomoći deci oboleloj o neizlečive bolesti!“
Koliko li sam samo puta svestan prevare poverovao u tu budalaštinu, a sve zarad nekog unutrašnjeg mira, tačnije, borbe sa sobom, zbog nemogućnisti da uverim sebe da postoje ljudi koji će se spustiti toliko nisko, ne prezajući od toga da se okoriste o nečiju nesreću samo da bi stekli materijalnu korist.

– „Dobar dan“, odgovorih uljudno uz tanak osmeh, već spremnog odbrambenog garda… „izvolite?“
– „Vi ste sigurno čuli za… (dramska pauza), Jehovine svedoke?“

Zatečen, nesvesno napravih korak unazad, ipak dovoljno brzo se dozvah pameti da starija gospođa ne primeti da mi je neprijatno.

– „Da, naravno da sam čuo.“
– „Pretpostavljam sve najgore?“
– „Da biću iskren, sve najgore…“
– „Da li bi izdvojili malo vremena da Vam objasnim o čemu se zapravo radi?“
 – „Slušajte, ja sam zaista otvoren za svaki razgovor na ravnopravnim osnovama, pod uslovom da ne dirate u moja verska uverenja, naime ja sam vaspitan u pravoslavnom duhu i za mene moja pripadnost tome ne znači samo pripadnost jednoj crkvi, već je to za mene i tradicionalna vrednost, koju bih želeo jednog dana da prenesem i svojim potomcima, zato molim Vas poštujte to.“
– „Naravno da ću poštovati“, reče gospođa tihim glasom. „Znate, mi smo ustvari misionari, da li znate šta su misionari?“
-„Naravno da znam“, zastanem tu bez ikakve potrebe za daljim objašnjavanjem pomalo idiotskog pitanja.
– „Odlično, naša misija je da širimo znanje o svetom pismu onakvom kakvo ono uistinu jeste, od samog početka. Mi smo tumači Biblije i naš zadatak je da kažemo ljudima istinu.“

Kurtoazno, da je ne bih uvredio kažem:
– „To je lepo, ipak ko je Vama dao taj autoritet, da baš Vi budete pozvani da propovedate to znanje, tumačite Bibliju? Nije li to malo prepotentno reći da ste baš Vi ti koji znate punu i pravu istinu?“
– „Bog“, odgovori ona, iznenađena mojom direktnošću.
– „Znate, čudni su putevi gospodnji i razni putevi vode do njega, zašto mislite da je baš Vaš pravi?“ -rekoh bez ustezanja.

Iz knjižice za koju sam ustanovio da je Biblija, (doduše Biblija Jehovinih svedoka), izvuče prospekt, pruži mi ga, zahvali se na gostoprimstvu i zamoli me da pročitam isti.

– „Hvala, pročitaću…“, učtivo za kraj, rekoh.

Međutim, prošlo je nekoliko dana i na vratima moje firme mi se pojavljuje ista gospođa, ovaj put u društvu starijeg gospodina sa naočarima. Preko njegovih bedara protezao se kožni kaiš tamno braon boje, na kojem je visila torba koja je ličila na torbu za lap-top, sa mnogo malih poluotvorenih pregrada, što je bilo sasvim dovoljno da se primete istovetni prospekti, verovatno sličnog sadržaja kao i onaj prethodni, koji sam dobio na poklon i koji sam ubrzo prosledio u kantu za đubre.

Uobičajno:
– „Dobar dan, kako si Zlatko?“
– „Hvala na pitanju, dobro, kako ste Vi?“
– „Odlično“, reče gospođa, „ovo je moj muž Miroslav.“
– „Drago mi je Miroslave“ rekoh, shvatajući da ovo može biti samo još jedan pokušaj mog prevođenja u “ vernike njihovog kova“, pokušaj stvaranja ličnog prijateljskog odnosa zarad ostvarenja njihovog cilja.
Nešto slično mi pripadnici“niže vrste, zvani muškarci, koristimo zarad ostvarivanja cilja kada su u pitanju žene, perfidno, ali funkcioniše provereno! Ipak tvrd sam ja orah, rekoh sebi, a i provaljena fora…

– „Znaš, mi smo inače iz Sarajeva, mi smo bili tamo za vreme rata i gledali smo kako se ljudi koji potiču iz različitih religija medjusobno ubijaju. To je ustvari bio verski rat… Mi smo dugo razmišljali o tome zašto se to desilo… pokušali smo pronaći odgovore u veri. Znaš mi smo isto bili pravoslavci, ali nismo našli utehu u tome, a ponajmanje odgovore na pitanja koja su nas oboje mučila… I tako, onda smo upoznali neke ljudi i oni su nama pokazali put… i tu smo pronašli odgovore. U Jehovinim svedocima…“
– „Znate“, rekoh im, „ja smatram da je različitost bogatsvo i da to nije prepreka, već naprotiv, to je nešto što zbližava ljude. Pa ima li sta lepše od toga da moj prijatelj Imre kao katolik, Mađar, dođe kod mene za Mitrovdan na sarmu ili ja kod njega za Uskrs na“mađaricu“? Da li će me ta različitost sprečiti da čestitam Bajram mom prijatelju iz vojničkih dana Admiru iz Novog Pazara?“
– „Znate, ja ne mislim da su ubijanja, zločine u ratu, bez obzira kom, činili ljudi koji su to radili iz verskih pobuda, mislim da svako ima izbor i da je činjenje i nečinjenje takođe pitanje izbora. Ako je neko činio loše ili dobre stvari, činio je to jer je loš ili dobar čovek, a ne zbog toga što je loš ili dobar katolik, musliman ili pravoslavac! Istina je da u svakoj konfesiji ima fundamentalizma, ali ne smemo generalizovati, to je isključivost, a to je pogrešno… Takođe, ispričaću Vam jednu priču Miroslave i verujte u svaku reč koju ću vam reći…“
– „Pre tri godine, imao sam saobraćajnu nesreću, bila je poledica vozio sam brže nego što je trebalo. Kad sam zakočio zbog leda, automobil je dobio na ubrzanju, proleteo sam kroz raskrsnicu brzinom od 90km/h… Ne, nisam se uplašio za sebe,  jedina misao koja mi je prolazila kroz glavu je bila molba Bogu da ne povredim nekog. Proleteo sam između trafo stanice i saobraćajnog znaka, preskočio jendek dubine metar i po i širine dva metra, udario u drvo koje me je bacilo u betonsku ogradu… nisam vezao pojas. Od svih povreda imao sam samo jednu malu ogrebotinu na ruci… Bog me je spasio! A znate li kako znam?“
– „Kako, upita me znatiželjno?“
– „Tako sto se to dogodilo u 00:01 sat.  Samo minut, jdan minut posle ponoći, tačno na Bogojavljanje!“  Ja taj dan slavim kao svoj drugi rođendan…
Za trenutak je zastao i rekao:
– “ A šta ćemo sa hiljadama onih koji su poginuli na isti taj dan, to je smo bila sreća!“
„E upravo je to razlika između mene i Vas gospodine Miroslave, ono što je za Vas sreća za mene je Božija volja! I bilo bi isto Božija volja i da sam i poginuo taj dan!“
Besno me pogleda njegova žena, prosledi mi jos jedan “ promo materijal“ u vidu prospekta, rekoše oboje „doviđenja“ i nastaviše svojim putem ma kakav on bio…
„Zbogom“,  rekoh im jedan otpozdrav za kraj njihove neuspele misije.
Foto: Pixabay/ Geralt, Autor: Zlatko Ostojić

Ostavite komentar