VIDEO GLASNIK

Simbol svih onih koji se i dalje bore za slobodu je rođen na današnji dan (VIDEO)

Ernesto Che Guevara (14. 6. 1928. – 9. 10. 1967.)

Ernesto je rođen u Rozariu u Argentini 14. juna 1928. godine u porodici koja je pripadala argentinskoj srednjoj klasi. Od 1948. godine putovao je po argentinskim provincijama i upoznavao se sa životom u njima. 1951. godine je obišao Čile i Peru a 1953. se vraća u Buenos Aires gde završava studije medicine.

Nakon toga obilazi Boliviju, Venecuelu , Peru i Ekvador a zatim odlazi u Gvatemalu gde upoznaje Hildu Gadea kojom će se oženiti kasnije u Meksiku. Sledeće godine odlazi u Meksiko gde se sreće sa izgnanicima sa Kube među kojima u julu 1955. upoznaje i samog Fidela Kastra.

U decembru 1956. godine počinje invazija na Kubu protiv diktatora Fulgencija Batiste u kojoj Ernesto, koji je u meðuvremenu dobio nadimak Če, igra veoma važnu ulogu. Rat traje tokom cele 1957. i 1958. godine i završava se 29. decembra konačnom bitkom za Santa Klaru i begom Batiste u Santo Domingo 31. decembra.

Če Gevara – do smrti smatran legendarnom političkom figurom

2. januara 1959. Če trijumfalno ulazi u Havanu. Kasnije, tokom leta 1959. Če putuje kroz Afriku i Aziju a u Evropi je posetio jedino Jugoslaviju. Krajem godine postaje predsednik Narodne banke Kube. Sledeće godine obilazi Kinu, ČSSR i SSSR. Od 1961. do 1965. godine obavlja funkciju Ministra za industriju. U prvoj godini ministrovanja je kao ratni komandant branio Plaju Giron, a kao istaknuti revolucionar posetio Urugvaj, Argentinu (gde se tajno sastao sa argentinskim predsednikom Arturom Frondicijem), Brazil (gde se sastao sa brazilskim predsednikom). 1962. je ponovo preuzeo svoju komandantsku ulogu za vreme ruske raketne krize. 1963. je organizovao gerilu na severu Argentine, obišao Mali , Gvineju, Ganu, Dahomi i Tanzaniju. Te godine je govorio na zasedanju Ujedinjenih nacija o oružanoj borbi kao jedinom putu u socijalizam. Sledeće godine odlazi u Peking , Ginebru, Pariz, Alžir gde se susreće sa Ben Belom. Zatim odlazi u Moskvu a krajem godine ponovo govori u Ujedinjenim nacijama i obilazi Mali . Poslednje godine svog ministrovanja obilazi Brazil , Kongo, Gvineju, Ganu, Dahomi, Alžir, Pariz i Tanzaniju. 3. oktobra se odriče svojih kubanskih funkcija, kako ratnih tako i mirnodopskih i posvećuje se pomaganju oslobodilačkih pokreta širom sveta.

1966. godine se bori zajedno sa pobunjenicima u Kongu ali je bio prinuđen da se vrati na Kubu. Tu se ne zadržava dugo i za kratko vreme obilazi Urugvaj , Brazil , Paragvaj, Argentinu i Boliviju, gde ostaje da se zajedno sa gerilom bori protiv režima. 8. oktobra u bici u Kebradi de Juro biva zarobljen od strane trupa lojalnih bolivijskoj vladi. Pogubljen je narednog dana blizu Valjegrandea.

Za vreme svog života pomagao je pobunjeničkim levičarskim pokretima širom sveta. Zastupao je ne samo Kubu u Ujedinjenim nacijama i na konferencijama širom sveta nego i sve antikapitalistièke i antimperijalističke pokrete. Lično je obišao nekoliko desetina zemalja i prenosio svoja iskustva iz borbe za osloboðenje Kube. Za svoga života napisao je nekoliko knjiga, meðu kojima se ističu „Guerra de guerrillas“(„Guerrilla warefare“ – 1960.), „Nota para el estudio de la revolucion cubana“ („Notes for the studies about Cuba’s revolution“ – 1960.), „Cuba, caso excepcional o vanguardia en la lucha contra el imperialismo“ („Cuba exceptional case or avantgarde in struggle against imperialism“ – 1961.), „Pasajes de la guerra revolucionaria“ (Revolutionary war passages“ – 1963.). i „El socialismo y el hombre en Cuba “ („Socialism and man in Cuba “ – 1965.).

Ernesto Če Gevara je danas jedinstveni simbol svih onih koji se i dalje bore za slobodu.

Biografija Che Guevare sa sajta kubanske ambasade

1928, 14. juna, rodio se u Rosariu, Argentina, kao prvi sin Ernesta Guevare Lyncha i Celie de la Serne.

1946-1953 studira na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Buenos Airesu.

1950 radi kao mornar na brodu za prevoz nafte, putuje u Trinidad i Britansku Gvajanu.

1951 (februar – 1952 avgust) putuje sa Albertom Granadosom po latinoameričkim zemljama : posećuje Peru, Kolumbiju i Venecuelu, odakle se vraća u Buenos Aires, avionom, preko Majamija (SAD).

1953 Završava Univerzitet i stiče diplomu lekara.

1953-1954 Po drugi put putuje po zemljama Latinske Amerike. Posećuje Boliviju, Peru, Ekvador, Kolumbiju, Panamu, Kostariku i Salvador. U Gvatemali učestvuje u odbrani Vlade predsednika Arbenza, posle čijeg pada živi u Meksiku.

1954-1956 radi u Meksiku kao lekar u Alergijskoj sali Centralne bolnice.

1956 (januar-maj) upoznaje Fidela Kastra i pridružuje se njegovoj revolucionarnoj grupi; učestvuje u pripremama za pohod „Granme“.

1956 (jun-avgust) zatvoren je u gradu Meksiku zbog pripadnistva grupi Fidela Kastra. 25.novembra polazi na jahti „Granma“ sa još 82 pobunjenika, predvodjena Fidelom Kastrom iz luke Tuksapan. Stiže na Kubu 2. decembra.

1956-1959 Učestvuje u revolucionarnom ratu protiv Batiste na Kubi ; dva puta biva ranjavan u borbama.

1957 (27.-28. maja) Bitka kod Uvera. 5. juna je imenovan komandantom Četvrte kolone.

1958 (21. avgusta) dobija naredjenje da se prebaci u pokrajinu Las Viljas na čelo Osme kolone „Siro Redondo“.
16.oktobra kolona stiže u planine Eskambraj. Od 28. do 31. decembra rukovodi bitkom kod Santa Klare.

1959 (1. januar) Oslobodjenje Santa Klare. 2. januara Čeova kolona ulazi u Havanu i zauzima utvrdjenje La Kabanja. 9. februara proglašen je kubanskim državljaninom po rodjenju. 3. juna ženi se Aleidom March. Od 12. juna – 5. septembra putuje u misiji kubanske vlade u Egipat, Sudan, Pakistan, Indiju, Burmu, Indoneziju, Cejlon, Japan, Maroko, Jugoslaviju i Španiju. 7. oktobra postaje Rukovodilac odeljenja za industriju INRE (Nacionalnog instituta za agrarnu reformu). 26. novembra postaje predsedik Nacionalne banke.

1960 u maju, pojavljuje se u Havani Čeova knjiga „Gerlski rat“. Od 22. oktobra do 9. decembra na čelu je privredne delegacije Kube koja posećuje Sovjetski Savez, Čehoslovačku, DDR, NR Kinu i DNR Koreju.

1961 (23.februara) imanovan je za Ministra industrije i člana Centralnog saveta za planiranje, kojim će nešto kasnije istovremeno i rukovoditi. 17. aprila dolazi do invazije plaćenika na Plažu Hiron (Zaliv Svinja). Rukovodi trupama u Pinar del Riu.

1962 (15.aprila) govori na Nacionalnom savetu CTC (Radničke centrale Kube) pozivajući na razvoj socijalističkog udarništva. Od 27.avgusta do 3. septembra nalazi se u Moskvi na čelu vladine i partijske delegacije. Posećuje Čehoslovačku. U drugoj polovini oktobra i početkom novembra nalazi se na čelu trupa u Pinar del Riu.

1963 (maj) imenovan je članom Centralnog komiteta, njegovog Politbiroa i Sekretarijata. U julu, na čelu kubanske vladine delegacije prisutvuje, u Alžiru, proslavi prve godišnjice nezavisnosti te republike.

1964 (16.januara) potpisuje kubansko-sovjetski protokol o tehničkoj pomoći. Od 20. marta – 13. aprila predvodi kubansku delegaciju na Konferenciji OUN za trgovinu i razvoj u Ženevi, Švajcarska. Od 15-17. aprila posećuje Francusku, Alžir i Čehoslovačku. Od 5.-19. novembra nalazi se u Sovjetskom savezu na čelu kubanske delegacije na proslavi 47. godišnjice Velike oktobarske socijalističke revolucije. 11. novembra govori u Domu prijateljstva, na osnivačkoj skupstini Drustva sovjetsko-kubanskog prijateljstva. Od 9.-17. decembra predvodi kubansku delegaciju na Generalnoj skupštini OUN u Njujorku. U drugoj polovini decembra posećuje Alžir.

1965 (januar-mart) Posećuje NR Kinu, Mali, Kongo (Brazavil), Gvineju, Ganu, Dahomej, Tanzaniju, Egipat i Alžir, gde prisustvuje Privrednom seminaru afro-azijske solidarnosti. 14. marta se vraća u Havanu. 15. marta poslednji put javno nastupa na Kubi : polaže račune sa putovanja u inostranstvo pred saradnicima Ministarstva industrije. 1. aprila pise oproštajna pisma roditeljima, deci i Fidelu Kastru. 3. oktobra, na osnivačkom sastanku Centralnog komiteta Komunistčke partije Kube, Fidel Kastro čita Čeovo oprostajno pismo.

1966 (15. februara) šalje jedno pismo svojoj kćerci Ildi, čestitajući joj rodjendan. 7. novembra stiže u gerilski logor na reci Nankauazu (Bolivija).

1967 (23. marta) počinju vojne operacije gerilske grupe (Vojske za nacionalno oslobodjenje Bolivije) kojima rukovodi Če („Ramon“, „Fernando“). 17. aprila u Havani je objavljena Čeova poruka Trikontinentalnoj konferenciji. 20. aprila bolivijanske vlasti hapse Debraya, Bustosa i Rotha. 29. jula je u Havani otvorena osnivačka konferencija Latinoameričke organizacije solidarnosti. 31. avgusta gine Hoakinova grupa u kojoj je bila Tanja. 8. oktobra se odigrava bitka kod klanca Juro. ; ranjeni Če je zarobljen. 9. oktobra „rendžeri“ ubijaju Čea u selu Igera. 15. oktobra Fidel Kastro potvrdjuje Čeovu pogibiju u Boliviji.

1968, u junu, u Havani se pojavljuje prvo izdanje „Čeovog dnevnika iz Bolivije“.

Izvor:Youtube, japijanica /  freedomfight.net

Ostavite komentar