SVET VESTI VIDEO GLASNIK

Šokantan tekst:“Biraj bebu za 10 000 maraka u porodilištu“ preneo i nemački ugledni DW VIDEO

  • Šokantan tekst:“Biraj bebu za 10 000 maraka u porodilištu“ preneo i nemački ugledni DW

„Biraj dete – 10.000 maraka za jedno, 15.000 za blizance“

Tekst Jutarnjeg GLASnika bukvalno je potresao region, jer niko nije mogao da ostane imun na svedočenje Marka Ivića koji je hrabro izneo voje svedočenje, kako je odbio da kupi nuđene bebe u porodilištu. Ova ispovest otvara mnoga pitanja i dileme oko nestanaka beba iz porodilišta, a čudno je jedino što su mnogi mediji u Srbiji ostali nemi na ovu dramatičnu i veoma bitnu ispovest i da tužilaštvo nije reagovalo. Da je ispovest ovog čoveka veoma značajna potvrđuje i prenošenje teksta Jutarnjeg GLASnika sa dopunama i drugim bitnim činiocima u vezi afere ukradenih beba u regionu koje je preneo DW.

Milena Janković
Pročitajte tekst u celini: BEBA U PORODILIŠTIMA

DW:„Biraj dete – 10.000 maraka za jedno, 15.000 za blizance“

Hiljade majki u zemljama regije uverene su da su im bebe otete, proglašavane mrtvim i prodavane. Sumnje potvrđuje i svedok Marko Ivić iz nemačkog Landshuta, kojem je u Beogradu 1988. ponuđeno da kupi bebu.

„Biraj“ – to je reč lekara u sobi punoj novorođenčadi Ginekološke klinike, Kliničkog bolničkog centra „Zvezdara“‘ u Beogradu koja je 1988. šokirala Marka Ivića. Taj Kuprešanin 40 godina sa suprugom živi i radi u nemačkom gradiću Landshutu. Na žalost, san o sopstvenom detetu nije bio ostvarljiv i zato se ideja o usvajanju deteta činila kao dobro rešenje.

„Želeli smo da usvojimo napušteno dete iz sirotišta. Igrom slučaja upoznao sam čoveka iz Bugojna koji mi se predstavio kao Dragan i on mi je kazao da ima rešenje za mene u Beogradu. Otputovali smo u Beograd i veoma sam se iznenadio kada mi je rekao da parkiramo vozilo kraj porodilišta. Mislio sam da ćemo otići u sirotište“, priča Marko Ivić za DW.

Nakon što je obukao beli mantil koji mu je dala medicinska sestra, krenuo je sa lekarom u obilazak porodilja, gde je dodirivanjem kreveta trebalo da dâ znak lekaru koja je od porodilja najsličnija njegovoj supruzi kako bi usvojio upravo dete koje će najviše da liči novim roditeljima.

Porodilište – trgovina decom

„Pitao me kako izgleda moja žena, a ja sam odgovorio da je crnka. Posle me je odveo u boks sa bebama i rekao mi da izaberem bebu. Doslovno mi je rekao: ‘biraj’. Rekao je da se po detetu plaća 10.000 nemačkih maraka, a ako želim blizance, onda 15.000 maraka; da će sve papire da sredi kao da je moja žena rodila. Čak mi je govorio da i moje nemačke prijatelje, ali i naše ljude, upoznam da u tom porodilištu mogu da dobiju dete ako to žele. Kada je to govorio, predstavljao se kao veliki humanista, jer su to, navodno, deca iz siromašnih porodica ili studentkinja koje nisu znale šta bi s njima. Znao sam da to nikako ne može biti u redu. Rekao sam da ću razgovarati sa ženom i otišao“, seća se Marko.

ISPRAVKA U DW, potkrala se tehnička greška u tekstu DW u delu (pre dve godine) ispravno je ove godine maja 2019. , jedan prilog koji je vidio na „NTV Happy“ uznemirio ga je. To je bila priča o ženama iz Udruženja nestalih beba Srbije. Preklinjale su za istinu o svojoj nestaloj deci, sumnjale su da se postala žrtve trgovine ljudima.

„U Nemačkoj volimo da gledamo naše TV-kanale, da saznamo šta se događa u našoj zemlji i zemljama bivše Jugoslavije. Supruga i ja gledali smo tu emisiju maja ove godine i ja sam samo rekao: ‘Ane moja, to smo mi mogli biti. Mi smo mogli to ukradeno dete da kupimo. Mi smo mogli da budemo kupci.’ Ostali smo šokirani. Video sam te majke i rekao da neću da ćutim. Odmah sam nazvao broj sa ekrana gde se pozivalo da se jave majke koje smatraju da su im deca nestala“, priča Marko. Nakon toga, on je uskoro ponovo otputovao za Beograd.

Pogledajte više: https://www.jutarnjiglasnik.info/drustvo/sokantnoispovest-coveka-koji-je-odbio-da-kupi-bebu-u-porodilistu-uzdrmace-bebi-aferu-u-srbiji-video/
Čovečnost iznad roditeljstva

VIDEO:

Ovoga puta u Beograd je otišao na poziv majki Udruženja nestalih beba iz Srbije i to kao svedok – sa snimljenim video-svedočenjem, ali i overenom, pismenom izjavom koja će biti dokaz na sudu. Na pitanje šta bi učinio da je kojim slučajem kupio bebu, a video emisiju o ukradenim bebama, odmah odgovara: „Rekao bih, kćeri moja, spremi se, idemo u Beograd da tvoja majka više ne plače. Odgojen sam kao katolik i ne bih mogao s tim da živim. Čovečnost je i iznad roditeljstva. Shvatam da se u Srbiji još boje, ali njihovo tužilaštvo trebalo bi da istraži te slučajeve. Nije normalno da toliko mnogo rođene dece bude mrtvo.“
Naime, prema pregledu podataka na koje je uputio Republički zavod za statistiku Republike Srbije, jasno je vidljivo da je u periodu od 1960. do 1990. godine, od ukupno 4.660.714 rođene dece, mrtvo rođeno 22.792, a umrlo čak 228.006 odojčadi, dece do nepune godine dana.

„To je enormno visok broj, a koji je deo lažno proglašen mrtvim, mi to ne znamo“, kaže za DW Ana Pejić, sekretarka udruženja roditelja nestalih beba Vojvodine, jednog od čak pet koliko ih je u Srbiji. I ona sama od 1988. traga za svojom devojčicom.

Neverovatno svedočenje Marka Ivića slamka je nade za stotine majki koje su uverene da su njihova deca žrtve trgovine ljudima. Majke Srbije i majke iz Bosne i Hercegovine, kako ona kaže, imaju mnogo toga zajedničkog.

Majka na protestima
Majke iz Srbije i BiH veže ista muka

Prilog:https://www.jutarnjiglasnik.info/drustvo/majke-republike-eks-jugoslavije-ujedinjeneu-potrazida-li-ce-srbija-prva-resiti-aferu-otetih-beba/

„U naše grupe na društvenim mrežama uključile su se i majke iz BiH zbog istog problema. Tražile su pomoć i susret. Njihova deca su ili upućena u Beograd na neke od neonatologija ili im se gubi trag u BiH. Imaju problem s podizanjem dokumentacije u Srbiji. Veže nas ista muka, mi se razumemo“, kaže Ana Pejić za DW.

Protest majki „otetih“ beba

Njena devojčica, tvrdi, nestala je 1988. godine u Sremskoj Mitrovici, ali je ona tek 2015. smogla snage da zaviri u dokumentaciju. „Krenula sam tek tada da tražim jer sam do tada verovala lekarima. Mislila sam da je zaista umrla. Ali slučajno sam otkrila da mi je u izvod iz knjige rođenih upisano žensko dete koje sam rodila, a u knjige umrlih muško. Žensko ima jedan matični broj, muško drugi. Pitala sam bolnicu gde mi je dete, a oni su me uputili na pogrebno preduzeće. Nakon što su me iz pogrebnog preduzeća Komunalije u Sremskoj Mitrovici pismeno izvestili da dete tu nije sahranjeno, podnela sam krivičnu prijavu tužilaštvu u Sremskoj Mitrovici koje mi je odgovorilo da je moje dete ‘najverojatnije’ odneseno u Novi Sad i spaljeno u krematorijumu u bolnici, iako ta bolnica nije imala krematorijum, niti je smela da ga ima. Imala je samo jednu furunu (peć) u ostavi za reciklažu otpada. Nema nikakvog dokaza da je tu spaljeno“, ukratko govori o poslednje četiri godine potrage i agonije Ana Pejić.

Za nju, kao i za mnoge druge majke, mučna potraga za istinom se nastavlja. „Nikom nisu dali da je vidi ni živu ni mrtvu, a navodno je živela 36 sati. Groba nema. Nije ni izvršena obdukcija, iako je po zakonu obavezna. Ako nije sahranjena, onda je živa. Gde je? Priče svih roditelja su slične i mnogo je dokaza koji ukazuju na trgovinu ljudima“, smatra Ana Pejić.
Imamo pravo na istinu

Majke

Priče ovih majki, kako kažu, nisu medijski atraktivne. Mnogima su neverojatne. Ali one neće odustati. Njihove Fejsbuk-grupe svakim danom sve su brojnije. Javljaju se žene iz čitave bivše Jugoslavije sa sličnim iskustvima i dokazima. One traže samo jedno: „Želimo istinu. Samo istinu šta se dogodilo s našom decom. Imamo pravo na to. Ne moram da ga vidim, ali želim da znam. Ako je mrtav, ako sam ja pogrešila u sumnji, to se mora dokazati. A ako je živ, samo da znam da negde živi“, kaže Dijana Knežević iz Tuzle, buduća predsednica Udruženja nestalih beba u BiH. Ona je 1995. godine u Tuzli trebalo da postane majka dečaka, ali joj je zbog lekarske dijagnoze u petom mesecu trudnoće (hidrocefalus – vodena glava) savetovan hitan prekid trudnoće.

„Nasuprot tome, ja sam se porodila čak tri meseca nakon što je dijagnoza postavljena, umjesto da se prekid trudnoće uradi što pre. To je više nego veoma neuobičajeno. I nakon svega nisam dobila telo bebe, nalaze. Bila sam veoma mlada i tada nisam shvatala što se događa. Nelogičnosti je previše“, priča Dijana o svom veoma mučnom iskustvu. Ona sumnja i u lekarsku dijagnozu i u ishod porođaja.

„Osećam da mi je dete negde živo“

Mnoge žene iz Srbije i BiH javljale su joj se sa sličnim iskustvom. S DW-om je svoju priču podelila i Dževida Hasić, takođe iz Tuzle. Ona se 1986. porodila kod kuće, a potom je u tuzlanskom porodilištu tri dana bila sa svojom devojčicom. „Rekli su mi da u Tuzli tada nije bilo inkubatora za bebe, te da je poslata u Beograd, da bi mi uskoro telegramom javili da je beba preminula, da ne treba da dolazimo i da će sahranu obaviti Zavod za nedonoščad. Nisam dobila obdukcijski nalaz, ništa… Velika je sumnja u meni, osećam da je to dete negde živo i drago mi je što se i druge majke javljaju kako bi se sve rasvetlilo“, zaključuje ona.

Portparolka Univerzitetsko kliničkog centra Tuzla, Ersija Aščerić Mujedinović, za DW je potvrdila da je taj klinički centar 1986. godine imao inkubatore. „Ipak, deca sa komplikovanijim zdravstvenim stanjem upućivana su na lečenje u Beograd, jer UKC Tuzla tada nije mogao u potpunosti da odgovori potrebama njihovog lečenja“, izjavila je ona.

Ipak, koliki je broj majki i očeva iz BiH koje muči ista sumnja – niko još ne može sa sigurnošću da zna. Majke sumnjaju da su im deca većinom prodata u inostranstvo. U Srbiji često protestuju kako bi javnost upoznale sa svojim sumnjama. No, koliko dece je tako nestalo, pitanje je koje nema odgovor.

Tuzla: U potrazi za bratom koji nije iznet u porodilištu

Sa druge strane, tragajući za svojim poreklom Udruženju se javljaju i deca iz inostranstva.

„Zato nam je potreban DNK registar, ali i otvaranje ‘Udbinih arhiva’, jer takav zločin nije mogao da se događa bez njihovog znanja. Za sada, samo je jedna majka, Zorica Jovanović iz Batočine, 2013. dobila presudu Međunarodnog suda iz Strazbura. Njena presuda je obavezujuća i za sve majke, jer Međunarodni sud nalaže da se svakoj majci kaže gde je nakon rođenja završilo njeno dete. Ako je umrlo – gde je sahranjeno. Ako je živo – gde je. Redovno pišemo Savetu Evrope i izveštavamo ih da se u Srbiji ‘afera beba’ nije pomakla s mrtve tačke. Trgovina bebama bila je sistematski organizovana u lancu lekar – matična služba centara za socijalni rad – policija. Očigledno su te strukture i danas jake“, tvrdi Ana Pejić iz Udruženja roditelja nestalih beba Vojvodine.

Žele da znaju ko su

Neki od brojnih koji traže svoje korene su i Stela Selvić iz Zenice i Igor Slavković iz Skoplja, u Severnoj Makedoniji. Stela je, kako je ispričala za DW, rođena 1975. Godine. Što je više istraživala svoje poreklo, to je nailazila na veći haos.
„Navodno me našao policajac, a kada sam za njim tragala, niko nije znao nešto da mi kaže o tom čoveku. Usvojena sam sa dva i po meseca. Pogledajte ovo: dete rođeno 15. oktobra, prvi put upisano u matične knjige 14. decembra, usvojeno 31. decembra, a 14. decembra bilo upisano na svoje roditelje. Matični broj dodeljen 1989. iako ja imam pasoš SFRJ iz 1987. gde piše moj matični broj.“. To je samo delić je životne priče Stele Selvić.

Za razliku od nje, Igor Slavković zna da je donesen iz Srbije u Makedoniju. „Ne znam jesam li ja jedna od ukradenih beba, ali znam da je moj pokojni otac koji me usvojio rekao da je ‘nekoj ženi, babici, debelo platio za mene da mu dođem’. Ja ću nastaviti da tražim svoje biološke roditelje“, odlučan je Igor.

Država zna

Iako je taj problem u Srbiji već dugo poznat, tek prošle godine Vlada je naložila formiranje mešovite komisije koja će se baviti slučajevima beba za koje roditelji sumnjaju da su nestala iz porodilišta. Iz KBC Zvezdara u Beogradu, kako je za DW rekla portparolka Aleksandra Jeličić, menadžment ne želi da se oglašava o događaju od pre tridesetak godina, odnosno na upit da je njen lekar Marku Iviću 1988. godine nudio bebe na prodaju.

Iz Kabineta ministarke Slavice Đukić, zadužene za demografiju i populacionu politiku, DW-u su potvrdili da je Vlada Republike Srbije u martu 2018. godine formirala Komisiju za ispitivanje postupaka državnih organa u rasvetljavanju prijavljenih slučajeva nestale dece u Srbiji. Rok za to je dve godine. „Uvereni smo da će Komisija u zadatom roku dati maksimalan doprinos kako bi se ustanovile činjenice i preduzele odgovarajuće mere u cilju rasvetljavanja prijavljenih slučajeva nestale dece u Republici Srbiji“.

Za sada 1.500 prijava

Član te Komisije, koju čine predstavnici države, ali i roditelja, i ujedno predsednik Udruženja za istinu i pravdu o bebama, Radiša Pavlović, za DW govori o šokantnim podacima.

Ispred Hrama Svetog Save

„Za sada u tužilaštvu i MUP-u postoji 1.500 prijava roditelja protiv NN osoba, a nasleđeni kadrovi čine sve kako bi se ta afera zataškala, roditeljima ponudio novac, a počinioci izbegli kazne. Ono što se u prošlosti dogodilo mora se istražiti u nezavisnim istragama u kojima će učestvovati i roditelji. Predloženo je formiranje DNK-baze za otetu decu, gde bi za svaki slučaj sumnje analiza bila besplatna“, ističe Pavlović. On smatra da je neophodno otvaranje arhiva nekadašnje Službe bezbednosti i to ne samo u Srbiji, već i u svim zemljama nekadašnje Jugoslavije, kako bi se rasvetlio taj zločin, a istina i pravda izašli na videlo.

Majke i očevi decenijama traže svoje otete bebe i sve se to pretvorio u potragu za beskrupuloznim trgovcima, ali i kupcima najverovatnije otetih beba. Postavlja se pitanje, na čije račune je išao tako zarađen novac.

Marku i njegovoj supruzi Ani nešto je govorilo da ne usvoje dete koje im je ponuđeno u porodilištu u Beogradu. Oni su danas jedini svedoci o mogućoj organizovanoj trgovini decom u bivšoj Jugoslaviji, prenosi DW.

Izvor: Jutarnji GLASnik                                             Foto: Jutarnji GLAsnik

Ostavite komentar